четвртак, 23. фебруар 2023.

Поздрав свима Из Апсолутног суперлатива | Миодраг Мркић

 ПИСМО – ОПРОШТАЈНА ПЕСМА

 

Ових дана смо добили једно сасвим неочекивано Писмо  - покојног професора и писца Миодрага Мркића (1932 - 2022)

Проследила нам га је сестричина Мркићева - Снежана Стефановић.

 

"Здраво Мирко,

шаљем ти ову песму - писмо које је уја Мија написао последњих дана живота. Било је остављено на видном месту заједно са хемијском оловком.

Не знам да ли ће моћи да се прочита, скенирала сам са фотокопије.*

Много поздрава,

Снежана

 


 


ПОДРАВ свима

Из Апсолутног суперлатива



То је Мркићев природни „опроштај“ од једног лажног света, који је на крају његовог жића натакарио себи на главу ону маску-торбу-зобницу као што је понегде стављају магарцима или коњима око врата у којој има зоби; тај свет је увек имао скривених маски на себи, и није био дорастао ни анђелима ни љубави, ни истини.

 

__

 * Писмо је пронађено у Мркићевом стану, у којем је проживео последње године живота, и које је вероватно написано пре него што је пренет у једну од болница, јесенас. Пронашла га је једна од Мркићевих сестара,... (Снежанина тетка).

 

Није дозвољено, прештампавање, преузимање!

петак, 25. новембар 2022.

Аутографи два сачувана писма Миодрага Мркића


 

 

 

 

 

 


Миодраг Мркић је отишао некако тихо и без помпе (онако како је и живео) са овог света.

*  *

          

Српска књижевност, права породица Мркићева, изгубила је свог драгоценог и непоткупљивог члана, а  ми у "Заветинама" једног доказаног пријатеља и писца који је читав свој живот посветио лековитој и корективној књижевној критици, и зато ће овога писца, верујем, будућност откривати. И враћати му оно што му је било ускраћено у једном свету у којем је патио и пропатио.

Бог да му душу прости!

 

Среда, 28.09. 2022. Поподне.                                             
       МЛ. БТ.

*   *

      Ево прође скоро два непуна месеца од тада (када сам написао ове редове (видети опширније); и даље влада МУК, скоро неприличан (барем кад је реч о оним писцима о којима је покојни Мркић написао књигу, две, три, и који су - да додам, живи и здрави, и ходају Београдом којим је и Мркић ходао до пре неколико месеци).

     Прелиставајући књиге Мркижеве које поседујем у својој библиотеци, или - нашој библиотеци (мога млађег брата Александра Лукића, и мојој, у кући на селу коју смо наследили од наших родитеља), налетео сам и на два - руком писана Мркићевом писма; која овде прилажем. Прво је  било  упућено Александру-Аци Лукићу (2020, које ми је Аца проследио); а друго је упућено мени 26. јуна 2022. То је уједно и последње писмо, које сам добио од Мркића. 

Више смо разговарали телефоном, повремено;све мање током ове 2022. године. Неколико пута требало је да се видимо; али некако до тога није дошло. Јер сам ја све ређе навраћао у Београд, из кога Мркић није мрдао.

Предлагао сам му да дође мало  и на село (да буде наш гост, али он је увек налазио изговор у својој бољци и старости) , и до тога није дошло...

.......

Шта је Мркића, као писца, и човека који је загазио у своје деведесете године мучило? Можда се то више види из писма које је упутио мени средином ове године, него Александру? (2020).

 

....

Ево  факсимила тих писама. 


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

*


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 *

      Мркић је 1941. године интерниран са Косова и Метохије са читавом својом породицом, родитељима и четири своје сестре у округ Пожаревачки, и четири ратне гоидине је преживео са породицом у селу Трновче код Петровца на Млави. После рата први разред гимназије похађао је у овој варошици...

   Желео је да неке од својих књига поклони баш тој гимназији, у којој је предавао и покојни Мирољуб Милановић, доста млађи од Мркића (о чијим је књигама писао као о изврсним);био је спреман да поклони и део својих ауторских издања - књига Пожаревачкој Народној библиотеци, Центру за културу, као и основним и средњим школама у Мишљеновцу и Кучеву, које смо похађали ја и Александар, ...

    Због чега? Због оног "МОЖДА? ...можда је сада у обданишту будући писац магистарског рада или доктората о Браћи Лукић.

Њих лично је познавао његов отац и деда.

Можда је сада будући аутор о Браћи Лукић на малој матури?

Можда је сада у 4. разреду гимназије  ученик, ученица који се колебају да ли да узму за дипломски рад о Браћи Лукић?... "

*  *

Могао је то да пошаље поштом на своју руку - пре свега књиге које је написао о нама као писцима - али се, уздржавао, јер није био навалентан тип човека и писца.

   Видео је Мркић страхоте Другог светског рата, и страву поратних година; доживљавао је себе не као критичара, већ као писца огледа. Па ипак, он је међу првима, о свом трошку, штампао књигу под насловом "ПРЕВРЕДНОВАЊЕ", по којој је сигурно бити упамћен.

    Једна од сестара Мркићевих преминула је током рата у Пожаревачком округу, где је и сахрањена. У фамилијарном кругу био је "Ујка Мија", нежења, професор, радознао дух;сумњалица; али је, ма колико то изгледало нелогично, био и верујући човек на свој начин. Више је веровао у огромно дејство књига "вечног реализма" него у све свеце и арханђеле и самог Бога (Боже опрости).

  Такав је био "Ујка Мија".

   Друга од његових рођених сестара преминула је убрзо по његовој смрти. 

    Бог да им душу прости! 


    Петак 26. новембар 2022.        БТ. МЛ.


уторак, 13. октобар 2020.

ПОВОДОМ 23 ПЕСМЕ АЛЕКСАНДРА ЛУКИЋА У "БРАНИЧЕВУ" БР. 3-4/2020.

 


Mиодраг Мркић



ЛИРСКИ пресек времена, можда епохе
Смисао бесмисла и бесмисао смисла

(23 песме Александра Лукића у Браничеву број 3-4/2020. год.)



У Браничеву (Часопис за књижевност и културу) број 3-4/2020. година на 171-196. страни објављене су 23 песме Александра Лукића. Песме су различите дужине. Неколико њих због „светиње приповедања“ можемо назвати, ако не поемама а оно бар поемичким песмама. Дакле – жанровска толеранција нашег времена. На пример: Уз Витовнички стослов или епизода из Румуније пред пад Ждероње (за Мирчу Динескуа) Папирнати бон; РЕАЛСОЦИЈАЛИЗАМ; Спасимо душу; Рок; Јасан дан и Старо репиште. Све ове поемичке песме имају по око две странице по песми.

Математички поетичари кажу да је „лирска песма мали организам“. Будући да је мали организам лако се примећују мане за разлику рецимо од поеме. Лирске песме у ових двадесет и три песама имају „нулти степен“ нешто што би одговарало „фабули“, „сижеу“, „сказу“ у епском делу.

Поемичност... Све песме (23) скупа узете са мало интервенције могу се узети у композиционој структури као поеме. Могу се претворити у поему. Не смета у томе реална метафизика. Можда је сврха вешта употреба обрнуте експозиције...

Александар Лукић може за себе рећи: „Ја сам увек исти“. Асоцијација на Андрића: „Ја сам од Пута Алије Ђерзелеза увек исти“. Да, исти у песмама и роману Маестра пер Пјетра. Дакле, Лукић је у сржи људског трајања: то значи да је, говорећи језиком филозофије, у самобитку, тубитку и Не(битку). Да не распредамо поетички – он је у „вечном“ реализму са нијансама психолошког, сатиричног, натурализма, натурализма тока свести... Моје тумачење романа Маестро пер Пјетро написано пре 20 година и објављено ових дана 2020. године, као и тумачење лирике Капларског кола објављеног 2020. год. потрвђује тврђење да је „увек исти“. То значи да Александар Лукић није неки поетички потрчко, постмодернистички „плаћено-дисидентски“ поета.

Сигурно да претерујемо кад кажемо Пресек епохе. Мало нас оправдава то што кажемо Лирски пресек, лирска синтеза. Ту је и смисао бесмисла и бесмисао смисла.

Нејасан је тај пресек лирски ако немамо на уму Алена Дагласа, првог човека ЦИА-е који у књизи Како победити Словене каже и ово: „Словене ратом не можеш да победиш. Ми ћемо им дати лажне идеале и они ће сами себе уништити. Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике и у њиховој домовини. Честитост и поштење биће исмевани и сматраће се остатком прошлости. Подмуклост и дрскост, лаж и превара, пијанство, наркоманија, хомосексуализам, издајништво, шовинизам и међунационална мржња... Све ћемо то неприметно култивисати у свести људи“.

Да, нејасан је тај лирски пресек времена ако немамо на уму да Запад истура бивше социјалистичке земље, нарочито словенске које се граниче са Русијом, Белорусијом тако да у случају рата доживе грдне погибије. Да, додатак политичкој филозофији Дагласа...

Европа... Мутан тип... Паганац Зевс претвори се у бика, украде је и на својим леђима однесе је... 

       Видети више у најновијој књизи Миодрага Мркића КРАТКИ ОГЛЕДИ,7