Поетички мондијализам... Кундера. Небојша Васовић / Миодраг Мркић

(....) Уз сво поштовање поетских техничких вредности писаца са светске сцене естрадне, наравно морамо имати доста резерве према њиховој вредности и поетици, и психологији стварања. Као и према нашим, морамо имати резерве према филозофији ПРИЛАГОЂАВАЊА коју лансира за потребе новог светског поретка нобеловац И. Кертес. ПРИЛАГОЂАВАЊЕ које је као филозофију живљења и поетике као што рекосмо и усвојио Д. Ћосић. Исто морамо имати резерве и према поетичком ставу, као уметнички сумњивом, којим се хвали Варгас Љоса. Став је наравно сумњив у креативном смислу јер је неки обрнути агит-проп, неоагитпроп. Неолакировка, неосоцијалистичког реализма неока-питалистичког реализма. Но, ево цитата из текста објављеног у „Политици” 30. августа 2003. године који потписује Силвија Монрос-Стојаковић: „Понеки критичари већ приговарају Љоси да му је нови роман можда и сувише учен и пренапрегнут. К томе аутор који се одли-кује тиме што се из књиге у књигу које пише никад не понавља, још раније је примењивао неке од поступака и техника из најновијег романа. Неоспорно је, међутим, да је Љоса пун дивљења за своје антико-мунистичке јунаке, можда управо зато што се сам већ годинама труди да буде реалан. Нарочито, каже у политици”.Наравно, наши епигони, бардови, прикривено усвајају туђе, па се и наш Добрица Ћосић хвали Да је „ставио себи у задатак да му свака нова књига буде у другачијем поступку”. О томе сам говорио у превредновању. Из наведеног цитата види се да је Варгас Љоса огрезао у неолакировку, у неотенденциозност али за рестаурацију.
О чему говоримо? Говоримо о томе да Небојша Васовић у књизи Против Кундере покреће крупно питање, питање превредновања поетичких и поетских маглуштина мистификација и то пре свега у дисидентској литератури и уопште у песништву; боље рећи-пре свега у тривијалној литератури из друге руке, приученој, литератури која се маскира. А поготову то је потребно у сателитским литературама.
Шта значи - „решити да у сваком делу буде нови поступак”. То је антиуметнички, техницизам, тенденција, теза, егзибиционизам.
Значи - питање Кундере је и питање: дисидентства, превредновања, и питање прилагођавања.
Уз све то иде и питање ИДЕОЛОШКЕ ЛИТЕРАТУРЕ.
Дисиденти су се борили против: непосредне утилитарности, агитпропа, лакировке, ангажованости итд. , да не ређамо „фалинке” које су они замерали такозваном социјалистичком реализму. А, борећи се против идеолошке литераратуре радничке класе, пролетерског интернационализма итд. - они су упали исто у идеолошку литературу, али сада не за радничку класу - пролетаријат, но за капитализам, рестаурацију, за интернационалу капитала... И, сада њихова литература је не литература социјалистичког реализма но литература капиталистичког реализма са идеологијом: неоутилитарна непосредност, неоагитпроп, нео-лакировка, неоангажовање итд. (...)

Из необјављених делова приказа књиге Н. Васовића:Против Кундере