УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 14. септембар 2009.

Олимп легионара поета бирократске књижевности / Миодраг Мркић






Аутограф Мирослава Лукића (добијена сагласност песникове породице да се аутограф прелиминарно штампан у једној од библиографија М. Лукића, публикује овде)



Олимп легионара
поета бирократске књижевности
(Поете- легионари «награђеног правца»)
«Бирократска књижевност», књижевност «награђеног правца» има своје легонаре поете, писце... Они се разликују од других поета, писаца. Разликују се по борби са собом. Они представљају елиту интелектуалну, академску и «по питању способности» и «по питању избора». Имају кондицију, а мотивација се уноси и споља. Али када ствари постану озбиљне, када сви планови пропадну, онда они имају способност «прилагођавања», «ћерања» и «препорода».
Мањак сна и усиљени маршеви и све више и више раскрсница им не смета.

Они се иначе не користе за стварање сном и ирационалним. Не пате од недостатка времена, јер свако је време њихово.
Падобрански скокови у мрклу ноћ, или урањање у смрдљиве канализације...
Ослањају се на себе, али се исцрпљују и сопственом личношћу.
Исцрпљује их и селекција.
Рониоци... Падобранци... Керовође... Минери...Вежба инфилтрације... Школа за извиђаче.
Професионални свевремени поете, писци који одгајају подмладак. Колеге из других земаља... И са њима се споразумевају упркос језичким баријерама... Пружају услуге. Међународна заједница специјалаца поета писаца... Налазе заједничке тачке. Директне борбене акције... Извиђање, прибављање информација, навођење...
Они су «очи и уши» плаћеног дисидентства, привида различитог мишљења...
Пси трагачи који проналазе непријатеља и наводе на њих, или измишљају непријатеља. Личног непријатеља претварају у државног, народног, непријатеља напретка друштва у срећну будућност.
Они решавају најсложеније политичке ситуације друштва, штите важне личности, скупове. Они су део јуришних група у «случају друга» или «господина».
Старији и искуснији ветерани из многих акција задржавају се на руководећим местима, положајима, или раде као инструктори у логистичкој служби. Наравно, да многи од њих и мртви много дејствују. Позивају се на њихова искуства. Акценат је на уклапању нових поета, писаца «бирократске књижевности». Све то иде кроз «правац награђене књижевности». Неки добију и по више десетина награда током живота легионарско поетског, бирократско-књижевног правца. И постхумно...
Да, рециклирају њихову љигаво-прљаву идеологију за једнократну употребу и сада се као сасвим супротна идеологија, рециклирана, употребљава, као нови крик, «нашег барда».
Локалне снаге... специјалне јединице... пионирске чете... стациониране... ванредне ситуације...прве информације о нападу... спољашњи и унутрашњи непријатељ... живи штит... страда више... на муке држава... академици... др... магистри... одговорни уредници... уредници... естрадни научници... и поете лажне дубокоумне сете...
Спектакуларна збивања. Бардови прерушени у прогоњене. Висока ефикасност и висок степен организованости. Рад на терену. Припрема напада. Процена понашања противника и предвиђања његових намера. Представници целокупне структуре. Мере и циљеви које треба дефинисати. Радикални обрачун са унутрашњим и спољним непријатељем. Ликвидирање. Коначни резултати и циљ. Сфера утицаја.
Да прикупе и обраде све податке и чињенице као «туристи», «новинари»... Дубоко уграђени... Знање језика и локалних прилика. Служе се разним идентитетима. Руководиоци. Извиђачи. Прљавом добу сходни. И одевено помодни. Путујући прерушени.
Поете Олимпљани бирократске књижевности су све сами бардови.
Да – Олим бирократске књижевности , «књижевности награђеног правца», Олимпљани. Брда, планине; поете прилагођени и препорођени ћерачи самоуправно-несврстани и национално-бићевити, олимпљани-свевременци. Олимп легионарских бардова «зле коби», «националног усуда», «бића народног».
Ојачан је Олимп са «женским пером», «женским писмом» и «женским рукописом» а мушким плајвазом. На том нашем Олимп су све саме Калиопе и Калиоци, Мелпомене и Мелпоменци, Ерате и Ератци.
Кужни задах бардова се шири са Олимпа бирократске књижевности. Тешко прљава књижкост, тривијалност, ефемерност, прећутана, истумбана цитатност, «забринутост» за «цивилизацијско посрнуће», општељудско без класног, лажни патриотизам са кршем од појмова националне прошлости, обавезним антикапитализмом и антииндивидуализмом самоуправно-несврстаним и сада обрнуто: обавезни антикомунизам и антиколективизам са «путем у Европу», транзицијом, глобализацијом.
Плаћено дисидентство и привид различитог мишљења.
Авај, љупки пораз Пегаза. Лажни безвремени свевременци, који окретно баратају истрошеним моделима, самозадовољни естрадници који понављају познато, изанђало.
Остаје још само да смисао томе дамо... били смо разапети на рђавом стрелцу мети. Он – Миро + слав + светлост: «Био сам и ван колосека, крвавог мог мутног века. Са стране бројах му дане. Истине и ван сунца и нејасне мере, за себе тражим, да жуд своју ублажим.»

субота, 15. август 2009.

Рукопис у ћоравој соби нађен / Миодраг Мркић

Фотографија из Чања (Зора Кјубичек, аутор)


КВАНТНА Л’ART POETIQUE
(НАНО Л’ART POETIQUE )


Увек су ме на неки начин опседале мисли да напишем неки овакав поетички текст који би био у директној вези са књигама из богатог стваралачког опуса Мирослава Лукића. До сада сам написао неколико есеистичких књига, и није ми пошло за руком да то учиним.
Овај текст је неки грч духа постмодерног натурализма. Натурализам се (подсетимо се) заснивао на принципу научности.
Ја себе доживљавам као неког надри-теоретичара постмодерног натурализма, и нека ми буде дозвољено да користим језик модерне науке (ово може и под наводницима) да бих у синонимији и таутаологији објаснио наслућивање поетике, наговештаја неког будућег натутализма.
Имам жељу да квантну поетику, нано-поетику образложим овде, а у вези са делом Мирослава Лукића.
Да пишем о тој новој поетици, пожелео сам још онда када сам као уредник Библиотеке Идентитет Едиције ЗАВЕТИНЕ објавио нађени, сачувани рукопис Саватија Иг. Митровића (1939 – 2002) ПЕПЕЉУГА Случај Мирослава Лукића (Београд, 2006).
То Митровићево дело врви од чињеница и карактеристичних детаља о богатом стваралаштву М. Лукића.
Треба ли да подсећам шта значи за натуралистичку поетику (као једну од варијанти реализма) детаљ, као средство израза за сликање стварности?
Лукић, као писац, песник, аутор романа, као критичар, као врсни уредник, као полиграф, вечно-реалистичком књижевном техником «помера најдаље могуће границе једног мало познатог света».
Налазити се у исто време на више различитих места су тежње песничке праксе песника које називамо нано- поетичари, квантни натуралисти.
Хватати «прелазе» из квантног у «обичан» свет!
«Квантне особине неке честице зависе од 'информације' коју она преда околини».
Мислим да су језичке честице Лукићеве (и Митровићеве!) веома богате у «предаји околини» (читаоцу).
Песници померају границу између нашег и квантног света.
Натуралистичко огледало је једно и мало, квантно-нано натурализам користи два огледала.
Организовани хаос (космос), знања истине којој стреме све варијанте реализма, па и Лукићевог.
Расветљивање тајне човекове прошлости, или тајни једног региона (Звижда), - то једна од главних линија Лукићевог целокупног стваралаштва. Из Лукићевог опуса назиру се «Старе рушевине и олупине бродова кроз дебеле наслаге муља» људског несвесног, подсвесног, предсвесног. Дубине заумља људског; вруље људског духа српског човека...Нема пустих беживотних предела људског ума, душе, духа! «Врви од живота иако је у потпуном мраку таме», примарности, свести ћелије, органског. Дух има могућност опстанка у дубини људској. Песници, митови, мистичари. Допиру дубоко, најдубље, далеко, најдаље. Научници допиру до маглуштина света нано-квантног. Где год допиру песници и други уметници, ту је и реалност људска.
У дубини људског духа или душе огроман је притисак логике, етичког, биолошког.
Везе са дубинама мозга и онога што се назива несвесно, подсвесно и предсвесно, истраживање тзв. празних места заумља, подухват је и задатак не за научнике већ за уметнике (песнике међу првима!) нано-квантног натурализма...
Где су докази и потврде за ову теорију, претпоставку, хипотезу? То питање може да постави свако, наравно. Да ли су у оних неколико књига које сам последњих десетак година објавио о делу Мирослава Лукића?
Проверите.




(Из нове књиге, која ускоро излази)

уторак, 26. мај 2009.

Критички дух Заветина Лукића, неограничени дух живе поезије?

Наставак

(2)
У годинама сам када «разлике свих времена ћуте». Када су у некој чудесној равнотежи или јединству прошлост, садашњост и будућност. И када између сенки тишине промичу ликови Саве Немањића, Филипа Вишњића, Његоша, Лазе Костића, Боре Станковића, Андрића, Мирослава Лукића, Тодоровића, Драгољуба Симоновића...Гогоља, Пушкина...
Написао сам неколико књига есеја и огледа о делима Мирослава Лукића, међу којима и књигу о Лукићевом роману, Ујкин дом, за који би се могло рећи пушкински, одушевљено: «То је она права радост, искрена, неусиљена, без пренемагања. Каква поезија, каква осећајност» (Пушкин о Вечерима крај Дикањке ). Али, Лукић је за мене одувек некако био важнији као критичар, уредник, издавач, покретач, предводник жестоког удара на одаџијску књижевну критику...
Лукић је, заиста, нека врста издавачког подвижника!Толике године опстати као издавач - без помоћи државе (било које), без помоћи донатора, богатих филантропа, практично без ичије помоћи - да ли је могуће? Ако је некога издавача у Србији свет требало да помогне, то су биле Заветине, то је био Лукић. То што је Лукић урадио и објавио, као издавач, током четврт века не раде ни већа издавачка предузећа!
Књиге које сам написао о Мирославу Лукићу немају драж и шарм ударних супсидарија; ја те књиге сматрам неузорним. У књигама и часописима, које је објавио јединствени Мирослав Лукић - супсидарије - споредни делови, имају неки неодољиви шарм оскудице и мере која надокнађује оскудицу.
Можда је вакат - празна страна - у часописима и књигама са заштитним знаком Заветина - највише платио данак оскудици?

(3)

Књиге и часописи Заветина, интернет и дигитална издања, зраче чаролијом супсидијарија, древности, тајних порука. Запале су ми у око поодавно узорне супсидијарије Заветина, вероватно зато што се ја не могу похвалити сличним.
Иако то може неком зазвучати и одвећ патетично, ја желим ипак да кажем да су супсидијарије књига и периодике Заветина озрачиле мој дух, учврстиле га у нечем, што ми се чинило важно за српску културу и књижевност... Разноврсност садржаја периодике Заветина, ликовни прилози, све је то занимљиво, уверљиво, и вероватно ће са неке временске дистанце деловати још привлачније. Издавачки подухват - мада је боље рећи инат и тврдоглавост, упорност - Мирослава Лукића јединствени су у српском издаваштву. Има ли тај подухват свој пандан?

(4)

Када се једног дана буде сагледавала целина издавачког подухвата Мирослава Лукића, а то ће бити могуће након што се истражи и расветли огромна енергија једног писца и издавача, уграђена у Заветине, видеће се оскудица и храмовно поштење Заветина. Нема граница за оно што је покренуо Мирослав Лукић, бацивши свој златни грумен у дубоки вир реке и света: кругови се шире и шириће се у бескрај, просторни и временски. Понекад видим: 2109. годину, годину која ће доћи тек за 100 година, када из наших гробова буду никле липе или храстови, борови, ко ће знати? Видим поподне 17. априла 2109. године и неког, кога не познајем, који прелистава моју књигу Сенке тишине о песмама из романа Мирослава Лукића. Можда у грчу неког свог немира, или неке језе есхатолошке?


(5)
Молекуларни биолози говоре да «нема знака о постојању границе живота». То важи, верујем, за успела, веродостојна песничка дела - та дела немају границе ни у простору ни у времену.
Да ли ће бити сачувани рукописи Мирослава Лукића, мислим на оне необјављене? Познато је да код нас рукописне заоставштине и писаца који су стекли врло велики углед завршавају у црним најлон кесама на отпаду. Лукић је сањао о Музеју немогућег ратара, зар није објавио и књигу са таквим насловом; хоће ли тамо завршити сви његови необјављени рукописи? Или где?
Савременици су игнорисали Лукића, и још увек то чине. Разлоге те игноранције је тешко појмити.
Лукићев отац има кућу у Звижду, у селу близу Пека Мишљеновцу. Хоће ли тамо завршити сви Лукићеви необјављени рукописи?
Необјављени рукописи имају неописиву моћ подстицања и подршке самообнављања песничког дела.

(6)
Емоције и енергија унети у рукописе, или књиге, не могу бити уништени.

(7)
Песничка дела не подлежу функционалној дегенерацији, старењу. Песништво има свој живот, свој вечни живот. За разлику од науке, технике, цивилизације...

(8)
Ја о свом животу немам илузија, али сматрам да је добро што сам, макар у својим позним годинама, срео, лично упознао издавача и писца Мирослава Лукића. Током тих неколико година написао сам неколико књига о Лукићевом стваралаштву, о романима и о поезији; и док сам писао те књиге, а и после, наметале су ми се идеје о границама поетских смислова и самообнављању песничких дела. Као и неке бактерије, и песничка дела имају могућност самообнављања. Нешто од вечног живота имају књижевноуметничка дела, отуда вечни реализам. Ујкин дом Мирослава Лукића је на мене оставио изузетан утисак, али на друге савременике изгледа није. То дело нема непријатеље у савременицима, у времену, веровао сам, иако нисам писао баш најјасније. Када упоредите ту Лукићеву књигу, због теме и свега осталог, са било којом партизанском и наметачком, убаченом у обавезну лектиру, не можете да не видите да је Лукић писац срећне руке, а да Добрица Ђосић то није (Корени, Деобе)...Српска књижевност последњих деценија кипти од «несрећних људи који су свој ум дале под аренду, па сада морају да мисле како други хоће» како је говорио Вук Караџић...

(9)
Више је него жалосно, симптоматично, да не кажем невероватно, да је изврстан један романописац, песник, есејиста и издавач, скренуо пажњу у Србији широј и ужој културној јавности, не својим романима Ујкин дом, Литургија, Трговци светлошћу, Месечева свадба, Кућа светих ратова, У друштву пустињских лисица, Пасија по Амарилису, Дневник за Сенковића, или књигама песама Земља Недођија, Рајска свећа, Песме из романа, Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ, Архив у оснивању, већ жестоком књижевном критиком, и једним романом који је објавио под псеудонимом (Есмер Белатукадруз ДОКТОР СМРТ). Међутим, ту прадоксалност пажљивији читаоци Доктора Смрти могу схватити... Лукић је жестоко разобличавао тзв. официјелну и бирократску књижевност, која царује код Срба кроз 19. и 20. век... Лукић је разобличавао великане бирократске књижевности. Немилосрдно је критиковао тзв. књижевност литерарних «бардова», представника «награђеног правца», и типичне вуковске пандане оних умова који су дали под аренду своје креативне могућности разним режимима кроз време....
Сарадња са Заветинама и Лукићем доводила ме је у непосредну везу са поезијом, у непосредне близине идеала, али и књижевног наличја.
Кључно је да су се Заветине и Мирослав Лукић жестоко и исконски одупрли бирократско-одаџијској критици и да то није мала ствар.
Та област деловања, наравно, то кажем као битан сведок због потомака, Лукићу је одузимала онај део енергије које је као песник и романописац могао да угради у неке своје романе и књиге песама. Шта би било да је Лукић после романа доктор Смрт последњих пет година наставио да ради себично само своје књижевне послове? Да је био као други? Међутим, овај човеку и писцу и издавачу је наметнута једна друга судбина. Што су му је наметали старији, оцеви и оци, ништа зато; али је неразумљиво што су хтели да му је наметну и његови књижевни вршњаци, један добар део, то је својеврстан парадокс на први поглед. Зашто?
Одговориће неко временом. Или ће из самог књижевног језгра и опуса Лукића нешто проговорити...

(10)

Да, нешто што ми се мота по глави стално, и баш то заборављам и одлажем. А то је Лукићева скерлићевска неуморност! Када је Лукић успевао да стигне да објави, не само своје ствари, него и на стотине стотина других?! Шта је то што је овог песника водило и одржавало. Критички дух Заветина Лукића, неограничени дух живе поезије?
То више не може да чека на одговор. Одговор ће дати млађи, они који долазе...

четвртак, 21. мај 2009.

СУПСИДИЈАРИЈЕ




СУПСИДИЈАРИЈЕ.
СУПСИДИЈАРНО КЊИЖЕВНО ПРАВО

(1)

Супсидијарно право описују и дефинишу као право чије се одредбе почињу примењивати тек кад се одредбе другог права покажу као недовољне. Ово је текст о Мирославу Лукићу, професору, писцу, издавачу, оснивачу Заветина и маг једног од најутицајнијих књижевних медија на Балкану Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ.У каквом односу је Лукић са оним што стварно значи реч supsidarius?
У индиректном. Лукић је дошао у српску књижевност из света који је - правнички гледано - помоћни, који пружа помоћ. Тако се чинило, барем мени, човеку са високим бројем година.
Да ли је Мирослав Лукић, као књижевник и књижевни критичар, оличење супсидијарног позива, позива који се може доставити само помоћу другог неког судије или суда?
Лукић је урадио много, и као писац, и као издавач, али о томе се крије истина још увек, из разлога који нису професионални. Јер нашом литературом и културом доминирају шаблони и ниске побуде. Лукић разбија шаблоне и расветљује ниске побуде. Претпоставимо да је то разлог, што овог писца годинама скривају, игноришу, као (како неко већ рече духовито) - Пепељугу!
Могли бисмо рећи да Лукић можда зато има супсидијарно књижевно право да шиба, као што чини, као критичар и издавач, све оне који су одавно преживели и ходају српском литературом и културом као мртваци, авети, крвопије (како би рекао сам Лукић). Лукићево супсидијарно књижевно право је, донекле стечено. Било би више него узбудљиво, када би се неки истраживач усудио да истражи драму тога стицања, која је трајала дуго, непримерено дуго чак и за наше прилике, можда деценијама?
Претпостављам да сте читали есеј М. Лукића Уметност махагонија објављен у једном крагујевачком књижевном часопису, који се данима после објављивања коментарисао по београдским и србијанским круговима, али још нико ваљано ни до дана данашњег није одговорио јавно на оно што је у том оштром тексту изнето.
Лукић је оптужио управу УКС, конкретне некадашње «часнике» Управе да су га онемогућили у нечему што су многим другим члановима удружења омогућили. Оптужио је Лукић и неке друге јавне личности, и сви су то игнорисали. Као што су игнорисали и жестоку критику коју је Лукић изнео у роману «Доктор Смрт», који је у своје време објавио под псеудонимом, бојећи се наравно ниских страсти српског књижевног подземља. Не само тим текстом, него и многим другим, чак и узгредно писаним, у часописима које је сам покретао, финансирао и уређивао, Лукић се обрачунавао са оним што он често назива «наша бирократска књижевност» (Винаверов израз), «официјелна књижевност, официјалци»... Тим и таквим текстовима Лукић је стицао многе невидљиве и подмукле непријатеље, чворуге, али и супсидијарно књижевно право да шиба, као што чини, понављамо.




(Текст се наставља)*




________


* Превод овог текста објављен је на енглески, видети Полазну интернет-станицу Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ : http://www.zavetinemobarovinstitut.blogspot.com


среда, 11. фебруар 2009.

Превредновање. Нова монографија М. Мркића / Радиша Драгићевић



У ОГЛЕДАЛУ ТРИ ОГЛЕДА

Миодраг Мркић: Три огледа о поезији Мирослава Тодоровића, СВЕН, Ниш,
2009.


Није реткост да се на једном месту (у једној књизи), мада у две равни (привидно супротне) нађу два подвижника на истом послу: аутор, и његов тумач. Притом, овде није реч о односу писац – рецензент (или писац – критичар) већ, дословце, писац – тумач, што подразумева детаљну посвећеност другог (један од таквих најновијих примера је и обимна књига–студија Марка Недића „Проза и поетика Мирослава Јосића Вишњића“).
Али, наравно, нису бројни писци који заслуже такву врсту тумачења и такву посвећеност тумача а, верујемo, и ови други (тумачи) се врло селективно и промишљено одлучују на један такав аналитички чин. И, углавном (сем у ретким, занемарујућим, изузецима), овакве студије имају позитиван приступ. Указују (откривају – не само обичном читаоцу јер читалац ретко посвећује време оваквим студијама – него и својим саплеменицима, критичарима), све оне стваралачке нијансе на које они (у својој журби, површности или необавештености) не обрате пажњу, не сагледају их.
У књизи „Три огледа о поезији Мирослава Тодоровића“, објект је аутор аутентичног стила који је исписао 15 збирки препознатљиве поезије, широј читалачкој публици познат по Песмама о теренцима (као Змај по „Ђулићима“, као Костић по “Santa Maria…”, ако су ова поређења и умесна), песмама које су у ствари попримиле статус његовог личног печата, што само привидно баца у засенак његове остале песничке теме. Тодоровић је један од ретких песника чији се стваралачки чин, рекли би смо, често догађа у афекту (стање дубоке инспиративности), и тиме носи и све одлике афективног (али не у смислу погубног, непромишљеног) деловања, а све што се у афекту (позитивно, стваралачки) чини – чини се изузетном снагом и одлучношћу; у конкретном случају, Тодоровићево писање садржи жестоки емотивни набој и снагу, каква се ретко среће у српском савременом песништву.
Тумач је овде Миодраг Мркић, књижевни прегалац који је у правом смислу живот посветио књижевности (радни век провео као професор) и зналац – есејиста, који је по пензионисању за нешто дуже од деценије написао и (рафално) објавио тридесетак књига есеја, што је изазов више да се делом овог агилног тумача посвећеније и смисленије позабави и наша званична књижевна критика.
Није, наравно, ово прво бављење Мркића Тодоровићевом поезијом – ово је трећи и најобимнији захват, усредсређен (у три огледа) на три песничке књиге.
У првом, и најкраћем огледу о књизи „Земаљско и небеско“, збирци песама са манифест-програмским мотивима како је детерминише, романтичко-реалистичној, Мркић, између осталог, обрађује тему „бежање од стварности“ и „небежање од стварности“ – филозофски – бежање од тубитка и самоубитка, закључујући да је песник побегао у се, у себе, у ја, у јаство, сопство (поетско) – а то је увек, ако је и песничко и људско сопство и јаство још увек ненагрижено, ако је здраво, и најсигурнији заклон и исходиште. То је последња лука из које се, нажалост, чешће тоне но поново испловљава на већ напуштену пучину. Мркић детаљно анализира однос метафизичког и физичког у овој поезији, провоциран је често њеном трансцендецијом, наглашавајући и симболику:
Разасја се Испис таме
Отворише печати (Апокалисе?!)
У другом, и најобимнијем огледу, огледу о књизи „Свети мученици“, која је, уједно и сублимација двеју изузетних Тодоровићевих збирки „Летеће бараке, теренци и њи’ове душе“ (Просвета, Ниш 1990) и „Теренска свеска“ (БИГЗ, 1993), Мркић на почетку наглашава превладу поетског над романескним (наративним) јер теренска поезија се може на известан начин тумачити и као опоро наративно казивање, али исткано од поетских нити, попут, рецимо, тужбалица. Овај сегмент Тодоровићевог стваралаштва карактерише и потпуна аутентичност („Догађаји су истинити а личности аутентичне“, како тврди и сам аутор), што даје додатну специфичност („Свуда ђе би ме мис’о засрела, а реч свитнула“). Но, опет по песнику („...Живела је прича док се не запесми“), показује се предност поетског у односу на нарацију. И у овом огледу Мркић потенцира манифест-програмске мотиве, указује на дискретни дах старог, митског (и Тодоровићевог) певања, протканог архаизмима, неологизмима..., потенцирајући стилско језичка нијансирања лирских јунака зависно од места њиховог порекла (и статуса), а Тодоровић пева и на ијекавском, и на екавском, шопском, бошњачком,... уплићући функционално мотиве у генезу књиге. Оригиналност ове поезије, понекад писане као исказ, често и као интервју, је непобитна. Тумач Мркић иде дотле да Тодоровићеву теренску поезију (као поезију о једној читавој класи) пореди са дометима ратне поезије јер и теренски живот јесте ратни живот, и у торбама теренаца је, као у торбама ратника, сва имовина и душа, сво оружје и алат, а над главом мач смрти. И ови борци (теренци) како наглашава Мркић, пате од губитка идентитета, имају дубоку и трагичну свест пораза и промашености живота („Бајаги живим.“ „Воде своју душу на повоцу.“ „Како нам је боље да нас није.“ „Да измакне судби. Куд би?“).
У свом песничком поступку, Тодоровић у овој књизи користи широку лепезу исказа: од везаног до слободног стиха, строфе са парном и укрштеном римом, чак строфоиде и, на крају, песме у прози – али је то све подједнако функционално, у подједнаком ритму, у функцији чврстог спајања јединства радње и јединства времена, места... Испод многих наслова, често опширних тако да представљају лирске дидаскалије, Тодоровић најпре наводи мото песме – као пролог. Његови јунаци носе имена која често симболизују карактер и по имену и по надимку (који је обавезан). Мркић, коначно, у овом другом огледу осветљава пут од сирових и сурових поетских слика до високе метафизике која се граничи са мистиком, слика у којима пре свега и изнад свега има – ЖИВОТА.
У трећем огледу који се бави Тодоровићевом књигом песама „Спрам расутих звезда“, именом „Супсидијарије као главни израз суштине“, Мркић полази од чињенице да се супсидијарије (споредни делови књиге) често занемарују, упркос томе што је читање „активност на поимању прочитаног текста“, ако се зна да само читање има вишезначну функцију – научно-истраживачку, забавну, терапијску... Мркић, чак, у првом контакту са књигом указује на визуелна и чулна запажања којих често нисмо свесни: Визуелност, додир, мирис књиге... (и аутор овог текста, признаје, још од детињства има навику да сваку књигу коју први пут узима у руке, поготово ако је нова, неотварана, најпре, попут фетиша, омирише). Тако Мркић наводи, редом, од амблема, имена књиге и аутора, дедикације, потом посвете аутора будућем тумачу (Мркићу), и онда, на четвртој страни – вакат, празна страна. Оваквих ваката има у свакој књизи, и оне, по Мркићу (и по нама) иако празне (тиме и безначајне) ипак имају своју прецизну намену и значај, имају своје казивање (саопштење), као да су „штампане слепим мастилом“. Оне су ту да одвоје целине, циклусе, да послуже реду и поретку сваке књиге. Мркић потом указује и на све друге, наоко безначајне прилоге сваке књиге: напомене, белешке о аутору, садржај, импресум, CIP – потом на појаву астетронима (три звездице уместо наслова) као присуство вечног и божанског. Рецензије (у овом случају две, Жарка Ђуровића и Србе Игњатовића) су, по мишљењу овог тумача, углавном ослобођене обавезе да говоре о супсидијаријама (техникалијама) јер треба да радозналом читаоцу пре (а још срећније, да би се избегла сугестија) после читања укажу на неке суштинске ствари које је овај у свом читању из било којих разлога превидео – мада (у другим књигама) има примера да се рецензенти позабаве и оваквим стварима (техникалијама) у недостатку сопствених аргумената или суочени са књигом аутора коју приказују. После свега, Мркић закључује да споредни делови књиге нису споредни, ако је у питању права књига јер служе за боље (потпуније) разумевање садржине, да доприносе мери и говору.
Ова књига зналачки је допуњена уткивањем два appendixa (додатка): Добрило Ненадић и Васко Ивановић, те Жарко Ђуровић, Радомир Виденовић и Сунчица Денић, Мирослав Лукић и Душан Стојковић; обогаћена неколиким фотографијама (могло их је, којом срећом, бити и више!) из разних доба песниковог живота (и лутања).
Једном речју, како написа уважени Душан Стојковић: Мирослав Тодоровић је необичан песник. Миодраг Мркић је необичан тумач књижевних дела. Две необичности су се срећно нашле.
И можда је то требао да буде и читав текст који је и овај аутор могао мирне душе, својатајући га недозвољено, само да потпише.


Радиша Драгићевић*
____________
* Први пут објављује у Блогосфери ЗАВЕТИНА.
Молимо да аутор убудуће пошаље кратку белешку о себи, фотографију, кућну адресу

Популарни постови