УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 26. јул 2013.

Спашавање слова из дубине Белине / Миодраг Мркић

Спашавање слова из дубине Белине

            Можда сам мало изненађен, ако то није знак моје заблуде, што неки од сликара или теоретичара сликарства није написао обимнији рад о Белој књизи. Наравно, ника-да није касно. Ево, већ видим неког сликара, теоретичара ликовног, у некој белини духа поноћне самоће и њене белине како продире у тајне Белине. Бела књига колико је песничко дело, толико је и ликовно и скулпторско. Можда треба замерити а архитектама, музичарима, играчима итд.
Наравно, белина није занемарена у изучавању. И мода, и одевање, и тен, и... Но, имам право као аутор, да у заносу обузетости темом, мислим и осећам да је у Белини, у Белој књизи, срж, бит, Не(биће). Без те обузетости – дивне заблуде, неопходне, нема искрене и дубље интерпретације било чега, а поготову белине и књиге. Коначна бесконач-ност Апсолута и њена бескрајна крајност има место за све.
Песник Мирослав Тодоровић има стихове у Потоњој верзији:

Између сазвежђа речи у просторима
Олујне белине обриси савршене песме.

Дакле, у „олујној белини” су сазвежђа речи” и савршене песме”. Ми смо хтели да мало завиримо у та  сазвежђа и те песме.
Мислим и да музичари имају шта да траже у „олујној белини” Миливоја Павловића. У „олујној белини” Беле књиге има хармоније, акорда, математичке музике.
Звонко Сарић, приповедач, у Укротитељима, каже: Белина папира се церека”. Значи – психологија и психијатрија белог папира” постоји. 
Мирослав Тодоровић каже и овај стих:


ИСПИСАНИ лист Слова ишчезава у дубинама белине.
Ми смо се осећали при писању овог нашег рада о Белој књизи као да смо спашавали слова, речи, мисли које су ишчезле у дубинама Белине. Да, да ли смо спасили” оно што је најбоље, тешко је рећи и, као што се каже – није на нама да судимо. Смелији и млађи ће дубље ронити у тамама Белине и ко зна шта ће све спасити још од Тишине, Празнине, таме Белине.
Дрско смо смели, док се Белина тајном тајне бели... Импресије и експресије гена Белине...


Накнадна читања литературе
(Одбрана од кочења мисли, маште, осећања...)

            Ја не пишем студије. Ближи сам субјективном но објективном. Неки су склони да моје радове називају сту-дијама. Као и сви људи, и ја тежим истини, истиноносности.
            Како пишем? Ја не користим литературу о неком делу. Та литертура би ми сметала, отприлике као што ми смета у неком смислу ако познајем аутора о коме пишем. Већ сам негде написао да ја тешко повезујем човека о коме пишем са његовим делом. Познавање литературе о неком писцу, његовом делу, би ми сметало; провоцирало ме, одузимало би ми оригиналност, а можда би ме и нервирало.
            Ја прво напишем рад о неком делу, некој теми, па онда узмем, ако лако могу да дођем до литературе, лите-ратуру о том делу, о тој теми, да видим шта су други рекли и шта мисле.
            Ето, захваљујући извесној мојој лењости и лењости и неуредности других, ја сам управо када сам завршавао са прекуцавањем рада Тама Беле књиге Миливоја Павловића  дошао до критика о Белој књизи које су се појавиле по изласку Беле књиге, или касније.
            Са извесном радошћу препознавао сам своје” идеје у тим критикама. Иста запажања, као моја, код оних који су писали о Белој књизи и, наравно, различита запажања. То што је заједничко је самоникло, или је доживело кристализације за ово време од кад је књига објављена. Сигурно је да сам ја у то време читао понеки приказ, неку вест о Белој књизи.
            Можда ме држи извесна расута способност да се уживљавам. Ја често видим себе у нечему: дрвету, у биљци, животињи, камену, другом човеку. Идентификујем се са живим и са мртвим. На граници болесног, ја се целог живота уживљавам, идентификујем, индукујем. Некада то и намерно чиним, али најчешће ми мисао  склизне и ја онда видим себе у нечему, некоме. Тако је било и са белином и Белином, и са странама Беле књиге и целе Беле књиге. Можда је у мени неки живи дух практичног пантеизма, спонтаности, да је све у свему” – дух Ја-Бог, у свему и неки Тао. Неко мистично природно људско расплинуће, потпуно расплинуће у све. Јер, изгледа, ми смо Све Све је Ми.
Није било тешко уживети се у Белу књигу у мојем контролисаном расулу духа, у извесном губитку его гра-ница. Распршити дух у пустим пустарама празне празнине беле Белине.
Сећам се: после једне моје спектакуларне, а не по живот опасне саобрачајне несреће, дуго сам имао темпе-ратуру 37,50 Ц... Једном сам доживео будан као да сам неки етерични бог, ваздушасти. Гледао сам однекуд одозго ситне људе у природној величини и сажаљевао их. Био сам етеричан, а свест ми је била целовита људско-божанска. Можда је то била последица мог искреног и практичног сусрета са смрћу, а и моћ уживљавања... Самоодбрана од Ништавила, самоодбрана можда и од Белине...”
Ја сам у Белини, ја сам Белина – ја говорим о себи, свеједно што нас је песник сигналиста Белином и књигом сатерао, намамио у замак Белине, лавиринт метафизичког бескраја тајне тајне и опет тајна.


Критика Белине, белина критике са...
(место закључка)

Даћемо известан ’преглед’ критика Беле књигеТерета ћутања”, литерарног и паралитерарног садржаја”, тишине”, непрегледне белине”... Све то у време Гутембергове га-лаксије на измаку”.
Књига са многобројним значењима”... Павловић деско али верно одсликава домаћу књижевно-културну ситуацију”, ситуацију где су јеловници наше најчитаније књиге” (ВИБ) Бела књига отворено дело”, њен галактички систем”... Она тражи дијалог”; буни се против лажних читалаца и брзопотезних критичара”. Књига гласног ћутања”...
Експлозија нетакнуте белине”... Истиче се социолошко, па и политиколошко становиште” итд. Синтагме брзог информисања.
Но, ево неколико цитата из Репортера (29.12.11983):

Миодраг Мркић

Миодраг Мркић
Данас

Популарни постови