УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 24. јул 2015.

Преминуо Милан Комненић

У Београду је јутрос у 75. години преминуо Милан Комненић, угледни књижевник и преводилац, један од најистакнутијих чланова Српског покрета обнове (СПО) током 90-их година, саопштила је породица. 



 Милан Комненић
Милан Комненић
Комненић је рођен 8. новембра 1940. године у Пилатовцима код Билеће. Завршио је Филолошки факултет у Београду. Био је предавач на универзитетима у Француској, Италији и САД.
Био је савезни секретар за информације СР Југославије од 18. јануара 1999. године, када је реконструисана Влада и када је у њу први пут ушао СПО.
На ту дужност поднео је оставку, после разрешења лидера СПО Вука Драшковића са места потпредседника Савезне владе.
У прелазној Влади после 5. октобра 2000. године обављао је дужност министра културе.
Објавио је 21 збирку песама, четири књиге огледа, две антологије, више од 200 чланака. Превео је 50 књига.
Од песама које је објавио познатије су "Изгон", "Опела", "Узнесење", "Гвоздена лоза", "Ноћ писана ноћу"  ПРЕеминуо Милан Комненић | Култура | Novosti.rs

уторак, 21. јул 2015.

Одломци из "Последње сфере мистике" / Миодраг Мркић





Преко
језичког размаза
вируса
бактерија речи
хомонимије
синонимије
морфема
фонема
асонанца
алитерације
асоцијација


Одломци из Последње сфере мистике
Поетика „подметања“ сна
Писци, песници... уметници несвесно, ирационално „подмећу“ својим личностима, ликовима информације о збивањима у свом телу. Те информације се метафоричко – симболички дају у небулозно – интегибилном виду у сновима. Дате, „подметнуте“ у виду онога што се догађа ликовима, личностима, оне добијају значење типичног, карактеристичног, општељудског. Гете каже за себе „ја сам колективно биће“. У том смислу и писци индивидуалну несрећу, апокалипсу личну, пројектују као колективну, општу апокалипсу.
Све то о чему говоримо је неки део занимљиве, атрактивне теме психологије стварања процеса настанка књижевног дела, уметничког дела; као и вечно мучно голицаве теме сан и предвиђање.
Пројекција индивидуалне апокалипсе
Можемо поему – „Фатални ортодоксни Ускрс 1999. године“ посматрати и тумачити као пројекцију индивидуалне апокалипсе. Можда је пажљиви читалац већ приметио да сам (у оквиру мотивацијског система ове књиге) већ три- четири пута у неколико реченица говорио о генези поеме – „Фатални ортодоксни Ускрс 1999. године“ као о нечему што је у неком праизвору настанка поеме есхатолошке индивидуалне апокалипсе?
У овом поглављу рећи ћемо нешто о поеми као пројекцији индивидуалне апокалипсе. Не треба много теоретског знања и умења па да се тако учини упркос томе што то може некоме изгледати депласирано. Довољно је бар нешто знати о психологији стварања, процесу настанка песничког дела, или довољно је само донекле знати шта значи појам субјективно. (Уметност се дефинише као субјективна слика објективне стварности.) Но, објаснимо.
Можемо Лукићеву поему узети као колективизирану слику сна, ирационалног. Неки вапај у песнику, вапај тела 304 да се вербално рационализује информација тела, збивања у телу. Да се дâ тој информацији тела у паници општи смисао, смисао колектива, јер песник је „колективно биће“. И види и осећа у име свих. Употребљава у ту сврху и колективне, и опште симболе.
Поема апокалипсе – пројекција сна или сан – пројекција збивања у телу. – Током живота, као и многи људи, бавио сам се сновима – и својим сновима и сновима других, и сновима у литератури. Сва су тумачења откровења и вероватно носе зрнца истине.
„Смрт – сан без сањања.“ Можда је ту занимљивост сна као теме – његова блискост са смрћу.
О сновима се често говори у психоанализи као нечему што има еротско у основи. Доста је убедљиво. У основи ствари снови имају нешто јединствено, али су сви обојени индивидуалношћу сневача. Сан пре свега самога себе открива. Или, како се каже: сан је видео све.
Да не идемо у дубине тога СВЕ; у етичке дубине, сексуалне, потиснуте.
Ја ћу овде рећи да сам „видео све“ и на нивоу гена, ћелије, дешавања у организму сневача. Чак мислим да има основа што износим своје мишљење да су чудовишта у бајкама, митовима, и нека пројекција непожељних вируса, бактерија, приона у организму човека. Дакле, све што се дешава у организму сневача, па и на нивоу ћелије, гена… доставља се мозгу сневача. Да кажемо – преноси се на нивоу интелигибилности, интелектуалности гена, ћелије…, преноси се на највиши ниво интелектуалности, интелектуалне структуре, менталног – на мозак, у мозак; и мозак их обрађује и обавештава све и сневачево ЈА, главно ЈА. Ја забринуто за опстанак.
Пулзије раде. Мозак те информације обрађује. На нивоу ирационалном у симболичким структурама, у метафоричким структурама, у складу са индивидуом сневача. Дакле, у складу и са његовим језичким нивоом и образовањем, знањем, и моралом, и са бојама и мирисом, са звуком… у складу са додиром, итд. Сва збивања у организму, у самом зачетку се реферишу центру информација – мозгу. Но, будући да су на микро нивоу, она су магловита, ирационалног нивоа сна, интелигибилности. Запретана су у метафоре и симболе и можда запретане у свих 240 стилских фигура. Када би то било јасно, онда не би било ирационално, не би постојало несвесно. Вероватно не би постојао ни човек овакав какав је. Значи – можда треба преиспитати архетипско?!
Да скратим: верујем да је ова Лукићева катаклизмичка, апокалиптичка поема пројекција снова – односно снова који су пројекција јављања мозгу о дешавању у телу на нивоу ћелије, гена, органа. Значи, о некој болести јавља организам.
Јавља са општег нивоа тела преко ћелијског…, органа… Будући да је Лукић песник, писац – „колективно биће“ (Гете); да је Лукић усто и искрено религиозан, његов је сан поетски и поетички сублимиран у виду поеме о апокалипси, о објави – откровењу, откривању. Откривање метафорама – симболима о почетку болести у организму добило је облик поеме о апокалипси. Ја катаклизма једнако катаклизма света. У складу са песниковом индивидуалношћу.
Неко је сурови и сирови медиокритет а има исту врсту болести – та болест ће се другачије пројектовати.
Неће наравно кроз поезију, поему. У Лукићевој поеми добили су негативну симболику и метафорику жива бића, биљке – ти нови насељеници тела песниковог. Видови обољења на нивоу гена, ћелије, ткива, органа – тела, па и духа, душе.
Психосоматике. Наравно, све ово што говорим не значи да ја нападам мишљење веома атрактивно о божанском пореклу песника, о музама, о пегазима, о „уклетости“ и „проклетости“ песника. Можда ово тумачење појачава идеју у психијатрији, утврђену идеју о шизоидности креативаца, песника. Сан – лудило – креација – дете. И сâм волим да пишем о тим темама…
Било је времена када сам поред постеље, као и други што су радили и раде, имао бележницу и при буђењу одмах сам записивао сан и касније, током дана, или касније, пратио његово евентуално испуњење, остварење. Неколико десетина тих снова имам негде у рукопису, разбацане.
Неколико снова и њихово тумачење, својих и туђих, сам објавио. На пример, у књизи Двострука парабола (Бубања - Мркић) тумачио сам снове и један сан приповедача и романсијера Богислава Марковића. У књизи о Бубањиној вампир новели- приповеци „С оне стране вештине“ говорим о сну и тумачим један свој сан. У Прилозима за биографију Ђавола тумачио сам један сан Десанке Максимовић и један сан Ђавола. У раду (У тами знака 3) тумачим један Гетеов сан; различито га тумачим и од самог Гетеа и његовог критичара. На више места говорим о сну у необјављеним радовима. Говорим и о могућности да се преко сна проналази болест и да – претерајмо – да, дијагноза.
На крају, ја говорим о једном свом мишљењу, могућем тумачењу СНА – ПОЕМЕ Лукићеве. Његове апокалиптичне визије, објаве.
Покушавам да нађем у комплексу мотива, генезе песме и нешто грубље материјално на нивоу физиологије, осим видљивих социјалних мотива, друштвених услова и степена развитка, па и божанског и пророчког у песницима. Упорни организам Лукићев, на нивоу гена, ћелије, јављао је ирационалном и рационалном (мозгу) да се нешто дешава апокалиптично, катаклизмично за тело, за песника. Нека болест. У свом племенитом гневу „колективног бића“ песник Лукић све то сублимира, несвесно социјално сублимира у уметничку творевину – апокалипсу, објаву… Наравно, како се то каже – ја не скачем себи у уста. Тумачење ове поеме је оно што чини њену поетску и поетичку суштину. Генезе дубинске свих уметничких творевина су нешто ипак другоразредно. Оне су само једна од могућих тема, тумачења. Био би груби позитивизам остати само на оваквом тумачењу…
Упркос томе што сам касније и нашао потврду за ово тумачење, да га назовем генетичко, ове Лукићеве поеме оно остаје другоразредно. (Кад је скоро већ био завршен овај оглед о поеми и овај део о сну, песник је имао проблеме са срцем и увелико је ишао на лекарске прегледе.)
Сва ова тврђења у овом огледу су моја и важна као тумачења песничког дела. Генезе су само део процеса књижевно уметничког. Нужне су и суштинске идеје о музама, пегазима, уклетости, божанском, архетипском итд и њих славимо и видимо.
Али истовремено и кривимо Лукића за овај за мене љупки и драги изазов о генези његове поеме.
Памет ми не смета (Винчански шаман у души песника…). – Памет ми не смета, а поготово оскудна машта, дивља у националном самољубљу, да маштам о томе да ће се у винчанском писму наћи слутње пророчанства да ће 1999. године нешто као анђео – „МИЛОСРДНИ АНЂЕО“ – бомбардовати просторе Винче. Далека апокалиптична визија…
Причаће нам „најстарији знаци“ „невербалне комуникације“ о апокалипси, о Фаталном ортодоксном Ускрсу 1999. године, као маглуштини почетка процеса несреће. И у томе видим певача, барда, „гуслара“… лика Светлости – Лукса као дивљег ратника смиреног. Неолитски врач, енеглидски врач, види „проклетство“ песника друге половине 20. и почетка 21. века. Види себе у њему.
Види пројекцију двојника… Урезани знаци на грнчарији и теракотама говоре. Палеолингвисти читају усуд песника који је допрео иза таме духа врача, шамана винчанског. Дешифрују душу - дух који не признаје пораз. Праписмо лепше и дирљивије говори о миро + слово + светлости. У дивљим метафорама и симболима распрскавају се смислови истине јер он види Фатални ортодоксни Ускрс 1999. године. Ту фаталност кроз време пренела су тела која су се желела до песника Мирослава Лукића. И ми, ето, причамо есејистичку причу о Лукићу и његовој поеми. Глобална транзиција са Земље на Небо и проклети песник. – Интеграција света. Ново „златно доба“, али не бомбама које доносе песничке снове натопљене смрћу заоденутом у метафоре, симболе…
Гнев над облаком. Не узимајмо компетенције Бога и Ђавола. Преко леђа „уклетог песника“ који игра „између лудила и смрти“. Глобализују нас са бомбама и рушењем Авалског торња. Рушењем наше вертикале. Симбола вертикале, Торња са Авељевог брега… и тако неоимперијализовани глобално се организујемо касетама – музичким касетама и другим.
„Логика срца“ песника поеме откуцава будућности идеологеме смрти у обландама слободе.
Цвета поема апокалиптична. Поема наша вертикала и наш и Лукићев лирски торањ. Шаљу се цветови сигнали са лешине мртвог Авалског торња. Песник их хвата и прослеђује будућности које можда и нема онакве какву види ћифтица, заслепљен сјајем долара и буквално озрачен…
Дубински идентитет. – Пројекција је песничко дело. У Лукићевој поеми је пројекција слутње неког краја. У песнику и око песника. А шта је у песнику и око песника за креативце (нарочито атипичне) тешко је рећи. Да кажемо нагон и инстинкт песника, његове пулзије су и пулзије оног ОКО, пулзије света… Апсолута. Или бар егзистенције, манифестације Апсолута. Нема код Лукића у овој поеми неког националног патоса, па ни личног.
По неким мерама дубинско- динамичке психологије, можда би се могло говорити и о аутодеструктивности песника. Песников идентитет дубински у вези са овом поемом коју у овом делу рада третирамо као ПРОЈЕКЦИЈУ ТЕЛА НА ИРАЦИОНАЛНО И ИРАЦИОНАЛНО КАО ДЕЛО. Дакле: тело – ирационално – дело. Поновимо: то је само једно од богатстава х (икс) значења ове поеме. Тражимо идентитет по 308 природи ствари затрпан сновиђењем, симболима, метафорама; идентитет у чијем се језгру налази неколико врста песниковог ја које су у тесној релацији изједначења са светом: ЈА = СВЕТ. Или ако хоћемо обрнуто, у смислу: друштвено биће одређује свест човека, онда: СВЕТ = ЈА.
Интелигибилно тело јавља. – Тело зна а не зна да зна. Тело упозорава кроз визије (овде апокалиптичне личне…). Слепом силом интелигибилности духа- душе тело упозорава кроз сан или кроз поему (овде). Бојажљиво то ради тело. Да не би власник тела био шокиран информацијом. Песнички геније све то сублимира у поему. То су неки основни путеви генезе поеме на нивоу дубинско- динамичке психосоматике, психологије. Видим ову Лукићеву поему као непризнавање смрти кроз поетску сублимацију до нивоа Апсолута, његовог вида хришћанства, апокалипсе. Интересантно би било знати које је и какве упозоравајуће снове имао писац пре поеме и пре сазнавања онога што се догађа у његовом телу…
Предосећај личне катастрофе. – Већ смо говорили о личној индивидуалној и колективној есхатологији.
Сада овде рецимо оно што сви знају, механички употребљавајући појмове. Уметничко дело је субјективна слика објективне стварности… Тако гласи основна дефиниција уметности. Наука даје објективну слику… Ако је субјективна слика у апокалипси „Фатални ортодоксни Ускрс 1999. године“, то значи да је то „лична, унутрашња, која се тиче субјекта“ (овде се тиче песника предметне поеме). Поема „потиче од субјекта“. Наравно, то „полажење од себе“ у овој поеми је пројектовано стварања дела, у његовој генези учестовао је и субјективни осет, осећај. Занемаримо осећање, овде истакнимо осећај.
„Осећај који је настао унутрашњим надражајем“. Да, унутрашњи надражај о здрављу песника на нивоу ћелије, гена, органа и целог система тела. „Тај унутрашњи надражај“, „осет, осећај“, „који полази од себе“ објективизиран је поетски, креативно – опредмећен је песнички у виду поеме „Фатални ортодоксни Ускрс 1999. године“. Субјективитет – „дух који спознаје“, „лично опажање и схватање“ пројектује на опште, сублимира га на социјално, на колективно – на песничко дело општег значења. Гете каже: „Ја сам колективно биће.“ Домановић каже: „У мени живи девет Радоја Домановића, а онај девети…“ Примера и доказа колективног духа песника има доста. Значи – то лично, индивидуално у песнику које је у виду апокалипсе личне, индивидуалне субјекцијом – „подметањем“ – подмеће као опште. И оно јесте опште, јер је песник од свих највише колективно биће итд. Креацијом индивидуално „подмеће“ као опште. Суштина поезије је баш у том „подметању“.
(стр. 303-309)
Овај мој рад је пројекција стихова наведне песме „Ars longa, vita brevis“. Али, по логици индивидуалне апокалипсе, о којој сам написао неколико страна у књизи Сфера последње мистике, овај мој рад је свесно- несвесна пројекцијаи мојих индивидуалних тама тела и духа-душе.
Исто се може узети да је у томе што сам изабрао да пишем о „Фаталном ортодоксном Ускрсу 1999. године“ избор моје индивидуалне апокалипсе, пројекција телесно- духовног. Чињеница је да сам и не слутећи, после писања рада Сфера последње мистике имао две операције, говори о несвесној индивидуалној апокалипси, о њеној пројекцији.
  
   =  извор: књ.. Одгонетање сна / Миодраг Мркић. -Београд, 2015.Пишчево изд. -Стр. 51-55

понедељак, 22. јун 2015.

Камена република Ђaвoља варош / Миодраг Мркић

Неки збег у вечности или поводом "одласка"  
пок. Николе Рацковића. Сећање

Нешто од ирационалног
Има нечег од антиципације, прекогниције - од ирационалног и у следећем. Током мог писања бар неколико пута сам помињао, цитирао афористичку, филозофску минијатуру песника и библиографа, и филозофа, Николе Рацковића: “Окрећем нулу, тражим излаз.”
Радо сам помињао и његову поему јединствену, састављену од питања без одговора. Иначе, о њој сам објавио рад од педесетак страна. Поема је под “монограмом садржине”, насловом - Шта је у питању.
Пре објављивања моје кањиге Снежана Б. Стефановић 2, 2014. године, можда неколико месеци пре, Рацковић ми је рекао у ресторану (башти) на Обилићевом венцу да има песму: Дани: Субота Недјеља Понедјељак У то Рак. Нисам знао тог тренутка да ћу је унети у књигу. Унео сам је у одељак књиге Камена република Ђавоља варош. Моја јунакиња, хероина проклета сликарка Снежана Б. Стефановић бележи ово из свог туристичког сновиђења, боравка у републици Ђавоља варош.
*
Аутор Миодраг Мркић, ресторан на Зеленом  венцу, 22. јун 2015. (Фото Заветине)
Речено ми је да је једна девојка читалац мога тумачења да кажемо филозофског афоризма Николе Рацковића: „Окрећем нулу, тражим излаз“ плакала. То је једна убедљива слика стања у друштву. Однос броја жена и мушкараца. Девојке неудате доживљавају свој живот као окретање нуле и тиме траже излаз из живота, стварности. То је њихов самобитатак у тубитку. Овде не говоримо о филозофским импликацијама значења афоризма у смислу симболике нуле и излаза у вечност, апсолут. То „окретање нуле и тражење излаза“ води у неко измењено стање свести – води у проклетство, у проклету свест која тражи излаз у Апсолуту, Не(бићу). Упадају у такав водећи поглед на свет, тиме доприносе и неком хаотичном аскетизму, принудном аскетизму.
Пењање Сизифице са каменом ка врху брда... ка Нама и силажење Исусице. Ко се пење ко се спушта, силази? Можда се Сизифица спушта, силази. А Исусица...
А она, а ми – нападнути ројевима питања и трећом тачком одолевамо у безодговору или у лажним бљесковима муња – открића, откровења, спознаје...
Чујем из публике: „Уа! Склоните то!“
Видим стихове, песму
ДАНИ
Субота
Недјеља
Понедјељак
У
То
РАК
Где сам?! На Тргу песника. Чула сам песму Дани. Изненадила сам се да се овде зна за ову необјављену песму полиграфа и песника Николе Рацковића. Писца поеме састављене од питања и Треће тачке. Осећала сам неки убитачни аветињски ритам дана са религиозним набојем вера. У броју 3 или после њега после суботе, недеље светих и по-недељка као удар казан натенане уторак – У то: РАК. Самртни сан.
(Цитати из књиге Снежана Б Стефановић 2)
Размишљо сам како да се штампа песма Дани. Ево, дао сам јој неки облик пехара, чаше са постољем РАК. неко подсећање на Пехар живота Љермонтова. Ето, мислим у филозофским сликама: можда нешто значи да је Рацковић сахрањен на гробљу Збег... Да - неки збег у вечности, НЕ (бића); неко бекство из космичке провинције, забити.
Дакле, видим у овој песми Дани да је вековима снатрила у речи УТОРАК. Лирско - филозофско “подметање” нечег смртног самог Рацковића. Видимо слично подметање и у случају Марковића, Брковића, Љермонтова.... Наравно да је то подметање видљивије у лирском, будући да је субјективно.

Никола Рацковић је сахрањен у петак, 20.03.2015. на гробљу Збег - Борча. Незнам, којег је дана умро, можда баш уторак.
        
       = извор: из најновије књиге Миодрага Мркића: ОДГОНЕТАЊЕ СНА, Пис-издање, Београд, 2015, стр. 103-104. - 171 стр.; 21 цм. илустр. - Дигитална верзија књиге у целини,ЦД, може се поручити и уједно и платити упутницом ПостНета на те. + 381 65 3006950 по цени од 200,00 дин. - Штампана верзија на папиру може се поручити по цени од 320,00 дин. (важи само за Србију)!

петак, 17. април 2015.

"Светогорска баштина" Ирене Шпадијер, једна од ретких нових књига о старој књижевности. Најисцрпнији "попис" стваралаштва створеног на Светој Гори. Преглед српске књижевности од 12. до 19. столећа


Особито је пријатно шетати по околини монастирској, поред потока до морске обале. На појединим местима налазе се маслинове баште, па кад пређем поред воденице са једним каменом, коракнемо кроз ладовину лиснатих платана, ловорике, мирте... Уопште је у пролеће када птице оживљавају пределе, а растећа врућина није још осушила вегетацију, милина шетати у ладовини пуној мириса од лепог ваздуха."
Описом Свете Горе Саве Хиландарца из 1894. Ирена Шпадијер уводи читаоца у своју студију "Светогорска баштина", једну од ретких нових књига о нашој старој књижевности, објављену у "Чигоји".
Има неке посебне симболике у томе што у ову озбиљну студију која доноси преглед свих писаца који су стварали у Хиландару, писали о њему или поводом њега (а то је готово целокупан списак средњовековне књижевности на челу са Светим Савом), уводи Чех који се замонашио на Светој Гори и сачинио каталог ћирилских српских рукописа манастира Хиландара. У то је уложио готово две деценије преданог рада на сређивању манастирске библиотеке и архиве и то је био први попис свих рукописа, старих књига и уопште вредности манастира Хиландара.
Професор средњовековне књижевности на Филолошком факултету, Ирена Шпадијер, такође доноси изузетан попис, можда најисцрпнији, старе српске књижевности, односно Хиландара као стожера те књижевности и расадника највећих српских писаца. Али она сажима и досадашња знања о Хиландару чији су аутори историчари, историчари књижевности, уметности, филолози - Милан Кашанин, Димитрије Богдановић, Ђорђе Радојичић, Ђорђе Трифуновић, Мирјана Живојиновић, уз имена Светог Саве, Стефана Првовенчаног, Доментијана, Теодосија, архиепископа Данила... 
Поред бележака о њиховом животу, анализа и цитата из дела, пред читаоцима је и преглед жанрова старе књижевности - житија, службе, канони, записи... Књига је, како каже сама ауторка, замишљена као сведени преглед српске књижевности Хиландара и Свете Горе, од краја 12. до краја 19. столећа.
- Стотинама километара далеко од своје матице, на Светој Гори је, крајем 12. века настало једно од најзначајнијих књижевних средишта у историји српског народа - манастир Хиландар. Грчки Атос са српским Хиландаром на њему, био је много више од симболичног укрштања двеју култура, два народа, два језика под свеопштим плаштом космополитскога византијског православља. 
Он је био идеално место на ком се, већ језички осмишљена и утемељена у отачаству, и поетички могла родити српска књижевност. Дубока повезаност, свеобухватни и јаки међусобни утицаји карактеришу односе матице и Хиландара, Српске земље и Свете Горе. Књижевност која је настајала у Хиландару или била њему намењена, као и она чији су аутори повезани са Атосом, чини окосницу старе српске литературе. У овој књизи сам покушала да сагледам тај феномен за који, чини се, нема паралеле у другим националним књижевностима, па ни у онима које су имале слична духовна средишта на Атосу - каже Ирена Шпадијер.
За савременог читаоца ауторка је опширне цитате појединих књижевних дела пренела на савремени језик, а цела студија писана је литерарно и са нескривеним надахнућем.


НОВА ТУМАЧЕЊА
У "Светогорској баштини" дати су и неки нови подаци и тумачења, нова запажања која се односе на Студенички ктиторски натпис, Хиландарску повељу Стефана Првовенчаног и чувену алегорију раја у њој, ново читање Теодосија, Данила Другог....


СВЕТИ ПЕТАР КОРИШКИ
Готово истовремено са "Светогорском баштином" у издању "Чигоје" објављена је и студија Ирене Шпадијер "Свети Петар Коришки у старој српској књижевности" која је такође плод вишегодишњег труда и љубави према старој српској литератури.

Популарни постови