УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 17. април 2017.

Човек снује, а Бог одлучује!


( 8. – 18.август, 1974.)

ПОНОЋ. Вратио сам се  из „Одеона“  (погледао Бертолучијев филм  „Последњи танго у Паризу“),  у собу бр. 47 ( СД „Патрис Лумумба“). Док је аутобус јурио крај Новог гробља, помислих:  гробље, гробље, гробље, крај гробља јуримо на гробље. Иза дрвећа на гробљу  севало је, севало; подрхтавала је ноћ. Покуцах, нико не одговори. Уђох; неко је спавао у соби - Б.? Не. Прозор је отворен, допире грмљавина, одјек грмљавине; муње на тренутак осветле чудесне ноћне пејсаже у даљини, али све брзо потоне у мрклину. Нисам био уморан, није ми се спавало; зрикавци су под прозором зрикали; муње, муње, муње – боље да гледам како палацају муње, него да читам Ничеа, или неке песнике... (...)
Радосно буђење; густа самоћа, гушћа од меда. Стао часовник. Парадајс на столу. Крај хлеба, качамака, уља, меда, вина и воћа. И нераспаковане картонске кутије, што заудара на лековито биље, смолу.  (У кесицама, као тамјан са Свете Горе, сушено биље). Ту су и остаци четкица, палета, пајац, питање (на зиду): Да ли је рак болест? И хипотеза: „Не“. Све невоље долазе, изгледа, од несагорелог холестерола и душевне стихије.  Клавир на спрату ниже, неочекивано, развија одломке музичких лајтмотива из филма „Доктор Живаго“.
Погледах на лобању воштане боје неког непознатог покојника, маших се за  зелене корице   Saint Tomas  MY WAY OF LIFE. Уплаших се да не закасним. Да: већ је касно, за дугу шетњу по Новом Гробљу. Страх је некако спонтано спласно, сад интезивно мирише охлађени чај.  Касно летње поподне у соби бр. 57, погледам на Панчевачки мост – Дунав, широк Дунав, и клавир на спрату ниже, и зраци заласка у сазрелој трави под прозором, заглавише се, као кључ у брави, у мени. Али гле, „Биљар“ је написао на зиду: (завет Гаутама Буде) : „Не треба туговати у часу радости... Треба да видите у мени човека који је утекао из запаљене куће...“
Облачим се и полазим у град, а једнако мислим: Сада, да ли сам сада учинио све што сам могао за себе и за друге?
Далеко, далеко у магловитој даљини – светлост јењава; видик је посивео, сличан демодираној хаљини, али делује ко ум у експанзији... Полазим!

(...)
Валентина Зандер СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ  - живот и дело – са француског превео Ј. В. Љ. (Издање  манастира Хиландара, Света Гора, Солун, 1969) 
„Радости моја“, говорио је он сваком свом посетиоцу.
 Радост васкрсења била је главни смисао његовог унутрашњег живота и већ је овде на земљи видео пред собом како се отвара вечни живот на небу.
„Веселост није грех, уверавам те, чак ни у цркви, јер је пријатно Господу да сваки човек има радост у срцу. „ Највише се треба плашити клонулости“, говорио је он...

Много сам исписа направио за себе из Другог дела „СВЕТИ СЕРАФИМ – СТАРАЦ САРОВСКОГ МАНАСТИРА У СЛУЖБИ ЉУДСКИХ ДУША (1815 -1833).

Треба бити сажаљив према својој души, - говорио је он људима који су му излагали своје грехе, - морамо да подносимо своје недостатке и своје несавршености, као што морамо да подносимо и недостатке других.
У духовном животу не треба радити ништа што превазилази сопствене снаге.
Дај души оно што њој припада, а телу оно што припада њему, како би тело могло да носи душу на путу ка спасењу.
Старај се да стекнеш унутрашњи мир, и  хиљаде људе око тебе биће спасено. (....)

ПОСЛЕДЊИ ДАНИ. – „Сеј, сеј, свуда где стигнеш, пшеницу коју ти је Господ дао. Сеј је на плодну земљу, сеј покрај пута, сеј по жбуњу. Може се десити да клица израсте и донесе плода.“
„Жалост  је црв срца. Ко је победио страсти, победио је жалост. Ко је презрео свет, увек је весео.
Срце само онда кључа огњем божанским, кад се у њему налази вода жива.

О ПОМИСЛИМА. – На оне који су се очистили од страсти нечисти дух напада само споља, са стране...    итд.

_
Волим вашаре у Хомољу због...Београд је, такође један вашар, посебан, али – без музике ... Али зашто још увек нисам описао  вашаре у Хомољу? Стекао сам искуство писања, зашто не опишем вашар у Кучеву као што Флобер описује јесен? Лако и заносно. .
Вратио сам се крајем јула из Кракова, и још увек сам под утисцима тога путовања. Боље рећи – под утиском пољске женске лепоте. У пољској женској лепоти има доста правилности која прелази у анђеоско, у отмено. У хомољској женској лепоти ни трага од пољске лепоте. Неред, дивља  и непредвидљива, узбудљива претераност...

Мислим да је ово спокојство, седети на ћилиму у некој полутамној гостинској соби, соби рођења, на селу, слушати поново и поново једну циганску игру Габријела Фореа, и читати Казановине Мемоаре, и, док напољу лије киша, мислити о срећи која ће доћи, која једном мора доћи, кад дозри као плод, и кад се зарумени као они цветови макова виђени из воза  у брзини кроз Мађарску (на повратку из Кракова)....

               = извор: Из Мојих бележница  

Црква у Мишљеновцу из мог угла


*  *  *

Прву змију видео сам на гробљу на Васкрсни понедељак 17.04.2017, кад смо ишли по секиру коју сам тамо заборавио прекјуче.  Као да је чувала секиру. Била је иза споменика уз који сам прислонио секиру... Сунчала се на бетону. Да ли је то био неки сигнал, знак? Кад човек види прву змију пре Ђурђевдана, то значи да ће их чешће него други опажати те године.
    Грујину заграду нисмо обишли прошлог пролећа, јер смо погрешно разумели неке ствари, а можда и од страха да тамо има доста поскока, шарки; и да се тај део шумског потеса може обићи, пре него што гора озелени, у касну јесен, никако током пролећа и лета.
    Постоји ли то нека древна забрана? Нешто што је тај потес саопштавао некима, који су га видели очима пуних страха?
    Треба саслушати и бојше и небојше, и оне који кроте змије, и оне који их из страха умлате батином, шумском кумом.
    Не говори тај потес кроз шиштање змија, већ неке друге сигнале шаље ...

 
     
    

Нема коментара:

Популарни постови