УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Из рукописа

Из Мркићевих рукописа

...

...
Миодраг Мркић

СЕНКЕ МРЉА РЕЧИ

Сенке мрља речи осамдесетчетворогодишњег есејисте казане јасно, али… Сенке о поезији Мирослава Тодоровића песника „Светих мученика“, „Потоње верзије“…

Ипак есејистичка критика

Написао сам неколико књига есеја, огледа, о поезији Мирослава Тодоровића.Неку поетичку пометњу уносе неки оцењивачи мојих књига, есеја, огледа, тиме што говоре да су то студије а не есеји. Ја у некој самоодбрани, не из скромности, радије говорим да су у питању есеји (огледи, покушаји, опити… Рецимо и народну реч обиди). Дакле, ја покушавам да протумачим поезију Мирослава Тодоровића. То што кажем уклапа се  у идеју математичких поетичара који кажу да „свако песничко дело има x (икс)  значења“.
Есеј… „Не“ употребљава научне методе чињеничног и логичног доказивања… властито или општељудско искуство…“ итд. Да не идемо у теоријско књижевну разуђеност есеја.
Есејиста… „Наглашени субјективни став…“ неугодно ми је да наведем  све особине есејисте. Чинило би ми се да просто раскринкавам себе  као аутора. А шта би тек било да пристајем на то да су моји радови о Тодоровићевим књигама студије…
Есејистичка критика. Моји радови су више у том жанру. Они „прекорачују границе критике“ и везују се за есеј.  То прекорачење ми даје  за право да у имену књиге, центру теме, дакле у наслову („монограму садржине“) има термин есеј – оглед о књигама Мирослава Тодоровића.

„Коров је есејистички говор“

У манифест песми „Дан у запуштеном вотњаку“ у књизи Ветар понад гора Тодоровић има стих: „Знам коров је есејистички говор запуштене земље“. Кажем да није далеко од те лирске  дефиниције есеја моје осећање есеја, бар мог есеја. Завидна лирска дефиниција есеја. Есеј као жанр је „коров“ на“запуштеној“ земљи. Земљу као симбол „велике мајке“ видимо и као „…неисцрпно твораштво и средство за опстанак…“Ово  „запуштена“ по нашем мишљењу веома обогаћује симболичку су-пстанцију земље. Обогаћује древношћу, „универзалним архетипом родности“.
Метатекстовност на књижевно  уметничко дело, па и на лирику можемо схватити као репродуктивну музику. Дакле, драгоцена је метафора „коров“ оплемењен поетички. Музичка надградња –репродукција,“поновно остварење музике“.  То „поновно остварење“ је  могуће  захваљујући томе што свака „лирска песма има x (икс) значења“ по математичким поетичарима. Можда и због тога се извођачка музика третира и као креативна. Свако изведено дело извођача је једно од x (икс) значења, дакле ауторско је. Ту већ говоримо и о техничком, о поступку.
Не, нисам увређен метафором  „коров“ јер то је метафора песника који себави самобитком, тубитком и не(битком), који се бави ниским, средњим и високим лирским, апстракцијама.
Сви есеји имају неку индивидуалност. Та индивидуалност поетичка зависи од књиге о којој се пише. И есеји се пишу сами, а то писање зависи од дела о коме се пише. Дакле дело, писац дела намеће и специфичности метатекста – есеја , есејистичке критике. Лирски материјал свесно и несвесно градиистил есејисте, стил и у ужем иширем смислу. Есејиста пројектује себе и у избору онога о чему пише. Мене провоцира манифест (програмски) мотив, рефлексивни мотив (филозофија, религија…), социјално –класни, елегични… Провоцира ме М (мера естетског уживања) где је богато „блажено °стање“ а оскудан  0° (нулти степен).
Дакле, богатство  x (значења) песме.
Песме Тодоровића, најбоље суизвесни магнет који сређује опиљке извесног  „расуло мога духа“. Доводе у неки ред мој мотивацијски систем есејистички.
И Тодоровић има „фалинки“ тривијалности. Он није неко ко се губи у сопственој перфекцији.  Он је живи дух. Каже се:  „И Хомер дрема“. Многе наше поете се губе у књишкој перфекцији, у служби… Да бирократска књижевност, официјелна, „награђеног правца“. Волим да додам: књижевност поетике специјалног рата.
Лажни сарадници Неба, у ствари су сарадници…Јесте…Споречкао сам се ових дана са мојим  Богом и са мојим Ђаволом, па и самојом Голешком Богињом. Оставиће ме…Бићу сам, самљи у пустим пустарама празне Празнинеу којој нема ништа па ни самог НИШТА… Да – утеха ми је бежање у Тодоровићеву ТИШИНУ Потоње вер-зије…Можда више говорим но што треба. И нека. Нека цвета „есејистички коров“. Можда лирске песничке слутње Тодоровића и његове сенке речи тумачимкатегорички као да су казане као пуки реалитети дневни. Да, у некој стрепњи да не будем јасан, да не кажем оно што  видим, осећам, а други можда неће,не могу, не смеју, не знају да кажу.
Бојим се да се не понављам. Но рећи већ речено није пуко понављање јер  и понављање је стилски поступак. Нема краја ни есејистичкој ни критичарској причи, а поготову о лиричару кова Мирослава Тодоровића. Лиричару који пева искрено у духу  и даху „вечног“реализма. Радост и утеха је за мене говорити о песнику од интегритета, песнику који је далеко од официјелних, бирократских, „плаћених дисидената“сталног пута  у „светлу и срећну будућност“.Далеко је од путујућег мобилијара режимског „самоуправног несврстаног“ и сада пута у Европу…и, и, и… Да, нема краја критичарско-есејистичкој метатекстовности о песницима чије најбоље песме доживљавам  као поетске црне рупе са огромном поетском енергијом. Дакле, нема краја том мом „корову“ на „запуштеном“ „неисцрпном твораштву и средству за опстанак“, и универзалној архетипној радости“. 
Моје књиге о Тодоровићевој лирици већ узимам као туђе. Острвилесу се од мене. Есејистика… Можда у некој излапелости добијам неки полет да пишем о њима есеје. Чаролија есејистичке критике. За мене много  значи што постоје песници као што је Мирослав Тодоровић…Да, они више значе  за мене  но ја за њих. Чињеница је да ће бити оних који ће писати о њиховим делима. Време је пред њима.Моје књиге о поезији Мирослава Тодоровића понекад узимам као туђе и изчиста мира их читам и искрено и радознало читам као што читам: Прилоге за биографију Ђавола, Прилоге за би-ографију Бога иГолешку Богињу.Читалац примећује да сам упао у тему чаролија читања, дакле, релација  дело – читалац.

Чаролија читања*

„…Природно потребно да се ми, људи, један другом саопштавамо и откривамо“ – И. Андрић.
Ко је читао са жаром, невиним полетом, ко осећа миљеу телу, радосно треперење сваке ћелије, ко осећа блаженство електро-биохемизма настало у мозгу при читању -  зна шта је читање. Ко осатје одморан и после вшечасовног читања – зна шта је читање.
Ко присебан и смирен чита књигу о којој се много говори и која се штампа у хиљадама примерака и која се преводи, негде после 10 – 20 стране баца је да је никада више не узме – зна шта је читање. Ко не може да споји, после вишечасовног читања  неке књиге  писца кога сретне  са књигом, зна шта је читање и књига, и време, трајање  и простор. Дешавало ми се да после читања Андрићевог дела  сретнем Андрића на улици ( и не само њега),  и осећао сам чак и неки терет што га видим. Осећао сам као да се неукусно поставља између мене и његове књиге…
Ево дубоке и тачне Гетеове мисли: „Каквог читаоца желим? Најнепристраснијег, који заборавља на мене, на себе и на свет, и који живи само у књизи“.
Да би читалац разумео моју чаролију изазвану читањем Тодоровићевих књига цитирам и Конфучија: „Читање без размишљања ствара несрећан дух, а размишљање без читања ствара неуравнотеженог човека.“
Бежећи од „несрећног духа“ ублажавао сам  „неуравнотеженог  човека“ пишући о књигама  „Свети мученици“, „Потоња верзија“…
„Прави читалац је проширени аутор“, каже Новалис.
Мислим да сам колико толико себе одбранио као есејистичког критичара поезије Мирослава Тодоровића.
Но, авај! мишљења о критици су различита**.  Боало каже: „Да би неко био критичар , пре  свега мора бити поштен човек“.  Ми пре свега у овом „поштен“ видимо научно–уметничко поштење.  „Уметничка критика је глупа као есперанто“. Гете рецензенте  назива „псима“, а Хегел „гробарима“. „Критичар жбир…“
Верујем да је ово довољно за наше тумачење експлозивног смисла  есеја, есејистичке критике у метафори „коров на земљи“ која је богата симболичком супстанцом.
У мојим интересовањима  ја се крећем и у „стварности свега,“ како кажу  физичари.  Крећем се као и Тодоровић у ЈЕДНОМ, Тишини…у После свега, у Потоњој верзији, Светим мученицима.Тражим себе, Се, Сопство у књигама.
Налазим се, понекад  затурен  у књигама где не очекујем да ме има. Кад се угледам, не испуштам се.  Што више читалаца нађе себе у некој књизи то је боље за књигу. „Ја сам колективно биће“ – Гете о себи.  Свуд ме има као и Тодоровића.  Он је и међу Светим мученицима, у Потоњој верзији, у Еп и логу, у Тишини, у Једном

____________
*Коришћења књига  Тајна тајне Знакова поред пута  Ива Андрића, Миодраг Мркић, ауторско издање, Београд, 2011. Стр. 115 -16.
** Опширније у: Миодраг Мркић: Огледи о поезији Мирослава Тодоровић, СВЕН, Ниш, 2011. Страна 129 – 132.
По нашем уставу није забрањена препотентност, није кажњива. Мада знам да није племенито по бонтону, а није племенито, шик, „кул“, „ин“, „у тренду“, у духу „чојства а и јунаштва, џентлменства, чин цеа (кинески) да се хвалим. Данте има комедију, касније названу Божанствена комдија.За мене је најбожанственија моја комедија Есејистичке драме (Прилози за биографију ђавола, Прилози за биографију Бога и Голешка богиња).
Гледао сам књиге Мирослава Тодоровића као једну. У односу на комедију Дантеа и моју Есејистичку трилогију Тодоровићева је више драма у ужем смислу.  Ближа трагичном осећању  и схватању „стварности свега“ и у њој човека, данашњег човека. Мислим да овај наговештај  упоређивања ова три дела: Дантеовог, мојег и Тодоровићевог, доприноси разумевању тајни тајне  његових књига  гледаних као једну лирску грађевину…
Не треба много веровати људима па ни мени есејисти. Но цитати – сведоци сведоче о дубинама смисал метафоре „КОРОВ“ у логици поетике есеја.
У самоодбрани кажем да сам колико толико протумачио поетички смисао „корова“ за есејистичку критику. Но, можда је „коров“ биљка  будућности…Модерни роман  и есејистичко…
Мислим да Тодоровићеви Свети мученици више вреде од многих књига гњаваже о небеском народу. Уз то још  знам да Тодоровић пише и критику, есеје…
Јесте – утеха је да нико не мора да чита критику, есејистику. И сами режими света у бирократским мистификацијама класним склањају не само „коров“ но и Његоше, Достојевске, Филипе Вишњиће, Гилгамеше…

Тих и скроман песник

Говори се Мирославу Тодоровићу као „тихом и скромном  песнику“.  О његовом „високом месту у савременом српском песништву“.
Спутавајући своју опширност користим могућности фрагмента као жанра дау наговештају више каже, овде доносим један број фрагмената који ће колико толико дати општију есејистичку слику о Тодоровићу песнику. Ближе га лоцирамо у контексту друштвеног бића.

Фрагменти

За мене је Мирослав Тодоровић значајан песник по томе што се разликује од многих песника официјелних, бирократских, режимских-мобилијара који су добро служили титоизму – самоуправном – несврстаном путу, „црвеном цару“, и сада добро служе  на путу у “Europu“.
Свеједно  да ли служе преко певања  о „злој коби небеског народа“ или о „општем посрнућу данашње цивилизације.“О општим категоријама дубокоумнишу.  Певали су о „То мајка више не рађа“ заједно са Душаном Радовићем и другим. Владала је и „темпо-рална неутралност“.  Владао је и пуки плагијат што сведочи и антологија плагијата у којој је и песма о Србији О. Давича.
Да, поете  бирократске, официјелне књижевности као и новинари што „место пендрека држе перо“.
…Да све то није песник који живи у Нишу и у Трешњевици. Песник Светих мученика, Потоње верзије, После свега…Он не флертује са поетиком у треперавој игри између ларпурлатизма и утилитаризма. Он пева о истини  људског и нашег трајања. То је кључно у његовој лири. Наравно и он као и многи атипични песници не избегне  понекад тривијалности. Уосталом и тривијалност  је део живота…“И Хомер дрема“. ..
Путујућимобилијар србовања објављује своја србујућасочињенија у служби текуће  политике, објављује сабрана, изабрана, целокупна дела.

*
Тодоровић је песник ненаметљиве лирске  „проклетости“. Спонтано по налогу лирског бића  и у самобитку, тубитку и не(битку);  који по природи осећања  „ствар-ности света“, унутрашњег и спољашњег у ниским, средњим и високим апстракцијама лирским, апстракцијама драме ума и логике срца.  Он је исти аувек нов, па чак и у понеким тривијалностима и књишкости.
*
Живимо у чаролији алхемије трача: Алхемија чаролије рекла – казала зачињена логодијарејом и инфантилношћу на свим нивоима.  У самим јединкама па до Апсолута, Васељене. Ако је веровати лирским наговештајима  песника Потоње верзије и других књига његових. Или ако је веровати мом Богу, мом Ђаволу и Голешкој Богињи. Наравно  пре свега на нивоу друштва, транзиције, пута у „Europu“.
У чаролији„eura“. У алхемијској смо чаролији бирократских мистификација, рестаурације, интернационале капитала. Извесна утеха је писати о Мирославу Тодоровићу. Ријалити живот…Фарма…Нека квантна  алхемија општег трача. И сам сам спао на оговарање Васељене. Огуглалост на трачарење држава, народа.
 Утеха је читати поезију Мирослава Тодоровића који пева, пишти о Светим мученицима, о језама пустих села. Царство  трача крвавог тајкуна, криминала, закона, тероризма…Сталежи, класе…
Лирска „проклетост“ Тодоровића у свему томе препознаје кључне законитости у нашој вертикали која је и општа, људска. Његова поетика је реалне метафизике. Поетика „вечног“ реализма (од десетак варијанти реализма). Он је специфична личност нашег песништва друге половине  20. и прве  21. века…
Ниш и Трешњевица…Самоуправно – несврстано…рестаурација…путеви „светле и срећне будућности“, наравно крваве. Извоз вишка народа…Бела куга…“Црвени цар“…“Црвена буржоазија“…
Све то о чему говоримо је лирски ненаметљиво, лоцирано шармом љупкости неке метафизике  у „стварности свега“ како би рекли физичари,или како би рекли фи-лозофи, или религиозни мислиоци, мистичари:  у Не(бићу), Апсолуту, Васељени, Празнини, Тишини, Једном…
Тодоровић живи у официјелном, бирократском поетичком парадоксу. Ако је истина у парадоксу, онда можемо рећи да је ларпурлартизам врхунски утилитаризам.Ларпурларизам највише користи режимима и истовремено режими се размећу академским слободама, уметничким слободама стварања.
Слично можемо рећи и за марксизам – лењинизам. Објективно, марксизам – лењинизам веома користи капитализам, интернационала капитала. Користи за избегавање противуречности, нарочито у наше време, време рестаурације и интерна-ционале капитала, кризе, миграције, пад и пораст наталитета, тероризам, национализми, итд. Дакле зло(употреба).
Нити сам очаран нити разочаран. Најупадљивији вид зло(употребе) марксизма – лењинизма је увођење предмета Марксизам и самоуправљање. Предмет „раван“ физици, математици (најобјективној науци) и другим.  Праксу предметаМарксизам и самоуправљање у СФРЈ, примену његову видимо у књизи Свети мученици. Да – Летеће бараке, теренци и њи’ове душе, Тренска свеска...
Јесте – лирска реализација изопачене науке у виду Марксизам и самоуправљање. Самоуправни – несврстани марксизам као пут у „светлу и срећну будућност“. Какав правни, идеолошки, филозофски монструм. Праксом тог монструма се бави Тодоровић. А многи пишу оде Титу, и Душко Радовић,  и, и, и…
Наравно Тодоровића муче и друге апстракције  „вечног“ реализма о којима говорим у мојим књигама о његовој поезији. Свети мученици живе како живе у јеку извоза „нашег највећег богатства радног човека“.  „Црвени цар“ царује. У замаху кла-сна и сталешка диференцијација у којој се рађа, учвршћује „црвена буржоазија… Удба ради што ради и друге установе…Лењин је приметио значај филма за Агитроп и значај статистике. И у питањима филозофије и религије у  употреби је Диринг Анти Диринг…Све то користе модерне бирократије.
Већ неколико деценија у јавној речи можеш да трућаш  шта хоћеш само ако се као узгред оградиш да је то комунистичко наслеђе и нешто што је у корист Русије…
То је део контекста песника Светих мученика, а они ипак пишу. И нека пишу…

Поете „небеског народа“ и Светих мученика

Мирослав Тодоровић је савременик песника „небеског народа“, „помазаног народа“…
Да бисмо боље разумели „проклетост“  песника Тодоровића и његово местоу времену и простору, морамо нешто рећи о поетама који се баве о „злокoбним усудом нaционалног бића“ народа који „не зна да мрзи“, „лудим народом“, „народом који се  догодио“, „народом са посебним посланством“. ..
 Испод њиховог нивоа су теме којима себави песник из Ниша и Трешњевице. Они су средство самоуправно-несврстане владавине и сада рестаурације. Свесно и несвесно они су средство за потребе међународне политике. У тој политици национализми имају велику употребну вредност.
То понижење –бити објекат политике избегава Тодоровић.
*

Све што више србују и јадикују због „зле коби и усуда“ „небеског народа“ све нас је више у расејању и све је веће царство беле богиње  - Беле куге. Србовање им је средство рада. Објективно од нерасејања народа  право расејање.

*
СКЗ нема ниједног претплатника из Ниша. СКЗкриви Ниш а не себе. Ја кажем: Зна Ниш. А песник живи у Нишу и Трешњевици (повремено и привремено). Дочарати „повременост“ и „привременост“ живљења у сфери Светих мученика, Потоње верзије, и, и, и. Смисао тог живљења „привременог“… Можда вечни живот?! Чињенице живота су лирска жаришта „блажених стања“ песама. Читалац већ примећује у одломцима извесну моју неспретност у сажимању, у спектуларности слике критичарско-есејистичке о делу Тодоровића.
Ја сам опширан.  О једној реченици и песми објављују се књиге. Ево ја се трудим да у овом раду кажем  и нешто ново о лиричару Мирославу Тодоровићу. Но, небр-инемо, у „мистерију будућности“биће оних  који ће откривати ново у поезији Мирослава Тодоровића. И пуко понављање је у крајњем нешто ново. Видим будућег есејистичког критичара који са неким љупким  нестрпљењем  „решета“ књиге Мирослава Тодоровића системом мишљења  Знакова поред пута Ива Андрића и Горског вијенца Његоша.
И нека, нека решета када ја не могу…
Но, могу да колико толико дам и овде  фрагментарно слику времена  у којем ствара Мирослав Тодоровић. Ето детаљ слике времена је и

Немилосрдни апсолутни суперлатив

Време у коме ствара песник  Светих мученикаи, и, и, је  време путујућег мобилијара за потребе режима текућих. Ту су реквизити: „Најскупља реч Косово“; „Небески народ“, „Народ који не зна да мрзи“, но изгледа брзо учи. Парадокс и апсолутни суперлатив (граматичка категорија – 100 пута најбољи). Наравно ту је и „судбина“- апсолутни тумач па и цикличних криза капитализма. Ту су реквизити мобилијара „националног бића“. Путује мобилијар србујући „васколиким српством“, и све што више путује „матица“, „Пиемонт“ је све мањи. Цвета расејање, дијаспора. Већ је пола у дијаспори…Капне и лова…Објављују се сабрана дела…
Што се тиче мене, ја мислим да су од свега тога вреднији  Свети мученици и лирске искрене патње  у Трешњевици.Да, тамо где „процвета воћка пре но што олиста“, „воћка блажених“…Па да  - богато је „блажено стање“ песама  песника из Трешњевице.
То је Тодоровићево певање за разлику од болно реторско епске јадиковке духа и даха певања за време Светозара Марковића.Певања неких савременика  Тодоровића, певања модификованог „на народну“.
Момчило Настасијевић и Васко Попа су бар крајње редуцирано до неке сржи метафизичке користили народне мале форме. А модерни србујући елементи дају више  реторско – лирске полуфабрикате, неку обраду народне…Да, сетимо се – обрада народне музике.
Све што је људско има неку функцију, па и апсолутни суперлатив  је средство  рада поета  „зле коби и усуда националног бића“, итд.
Мој Бог, мој Ђаво и моја Голешка богиња ми јављају да„небеског“, „лудог народа“… нема у посебној држави – на Небу“.И горе је само у дијаспори Небеској. Изгледа и тамо је у транзицији…
Тодоровић пати за свој народ у баракама, у селима где зврје празне закоровљене куће у којима царују авети Тишине.
Но, ево примера видова немилосрдног апсолутног суперлатива. Критичари о песмама: „кремен камен српске поезије“, „бескомпромисни етички и национални став“, „емитује досада невиђену осећајност и лични бол“.
Антрополошки гледано превазилази границу јединке и демантује поетику патриотизма (колективно осећање) у односу на лично…
Но, ево још видова  апсолутног суперлатива: „Најзвезданији и најдовршенији песник…“ Даље: „Нема веће храбрости од оне која се може показати поезијом“. Вероватно би  се рекло: А поготову ако не певаш о Светим мученицима. Или, ако служиш титоизму, самоуправљању и несврстаноми сада транзицији интернационали капитала.
„Најлепша песма“ српског народа…“
За мене је чудо како овакве похвале  никоме не сметају па ни самом песнику коме су упућене. Право да кажем ево сам сам у стану и непријато ми је. Проверавам да није у питању хумор, сатира…Ја сам у 84. години, сенилно. Племенити сатирични гнев…Неко ће ово о чему говорим приписати завидљивости, зависти… И треба…Но увек се нешто дешава када говорим о песнику Светих мученика, Потоње верзије, Хаику песама…
Ја сам мрзовољан и лењ човек. Како их не мрзи? Како не балдишу? Вероватно би био неки одговор грубо речено: „О, зар се и то може?“ Може јер ми смо песници патриоте „народног бића“, „помазаног народа“ итд. итд…

*
Постоји Давичо. Постоји и његова песма о Србији. У песми се говори о тајнама у Србији. Ето прошле године смо сазнали тајну да је та Давичова песма плагијат. Србија је пуна тајни. Ето ове године смо сазнали да „Добрица“ Ћосић није Моравац, Геџа…не, по пореклу је Херцеговац . То смо сазнали после његове смрти. Бар сам ја сазнао после његове смрти.
У овим годинама „свему сам наредан“. Али је то о чему говорим значајно за оне писце који басају, који ће да набасају на… Оне који хвале Давича, или Ћосића, или су их кудили преварили су се…Читалац је захваљујући мени сметнуо са ума о чему говорим. Ја говорим о томе где је икад живео песник Мирослав Тодоровић.
Неки задатак „проклетих“ песника је да открију „тајну тајне“ и „опет тајна“ како би рекли мистичари. Но читаоцу из „мистеријума будућности“, па и садашњем не смета да зна  и понеки детаљ, детаљ који пре свега  говори ко и шта  није песник Мирослав Тодоровић.

*
Простоје невероватно да један академик књижевник тражи да се „Динарци врате одакле су дошли“. Невероватно је његово не(знање)  о светским миграцијама и наравно миграцијама нашег народа. Само још рецимо да и овај детаљ речито говори  о томе где и кад живе песници од интегритета, песници и од дубљег и ширег осећања реалности света и свог народа. Ето у некој одбрани и самоодбрани да се нашалим: Сада је време легализације дивље градње и ја да леаглизујем мог Бога и мог Ђавола, па и Голешку Богињу.
Употпуњујем слику времена у коме живи песник  Тодоровић, времена општег алхемијског трача и легализације  дивље тајкунске креације поета, па и поета поетике специјалног рата, идеолошког крша рестаурације, транзиције, интернационале капитала…
Грубо речено, све моје књиге су неки мој опис контекста, миљеа уопште у коме живи песник Тодоровић, песник Светих мученика, Потоње верзије…
Ипак, ево цитата, сведока Андрића: „У нас је чест тип човека који мисли да је свађа акција, агрубост исто што и енергија, да нанети непријатељу увреде значи исто што  и задати му ударце, да је свака уздржаност у говору слабост, а сваки покушај предвиђања  дангуба; укратко: да се тзв. животна борба  састоји од непрестаног и наизменичног лавежа и режања.“
Тренутно не знам да ли Иво Андрић то говори и о мени.

Филмичностбиобиблиографије „Проклетог“ песника

Мирослава Тодоровића животна пракса и песничка пракса реално метафизичка су веома филмичне. Увек при писању о његовим књигама  раздрагано ме је изазивала мисао на снимање неког филма духа и даха Бергмана, јапанских филмова, руских, енглеских…Ја не знам филмичнијубиобиблиографију (животну и уметничку) од наших писаца, од Тодоровића. Филм и у социјаном смислу, у смислу видова реализма, „вечног реализма“ и реалне метафизике. „Проклети“ песник, али без лажног митског, наравно без баналности, без филмске књишкости. Да се чува од књишкости песничке као што се и Тодоровић чува.
Да, безлажне дубокоумности филмске од чега врве наши, па и филмови света.
Замишљам филм о „проклетом“ песнику Светих мученикаи Потоње верзије који почињем са: „Песник је неки шумски дух. Загонетни креативац, враг.

ПУЦКЕТАЈУ гранчице
Кроз шуму шуми.
То иде Мирослав.

Иде, блуди…Иде некуд… „Шум шуми“. Не бојте се! То иде Мирослав. Ко хоће баш, нек се боји, плаши. ОД врача, пророка…песника…Можда је проклет. У-речен…Оставимо га нека иде окренут себи, загледан у себе да би нас спознао. Он изасланик божанства природе, Тишине, Ништа – који лирски читаоцу Ништа претвара у нешто.
Хаику лирска аутобиографија. Можда је у њима и неки заштитни наслов – име књиге. Можда је хаику са 47. стране неко начело, мото поетике.

Излази из живота,
Лута по уснулим брдима,
Стари вилењак Мирослав.

Да, „излази из живота – вилењак“. „Сенке ноћи“ трају …Вилењак реално метафизички траје… и у, и у…***
Да, филм стила и духа врхунске дискретне  реалне метафизике  нашег народног стваралаштва, дух који пре свега  видимо у малим формама.
…Замишљам у стилу ретроспекције од рођења песника Трешњевице… Свети мученициЛетећебараке…Ниш…Жаришта филма која сам ја видео и показао у мојим књигама  есејистичко- критичареским. Да- свересамобитка, тубитка и не(битка). У сва три нивоа филмских апстракција …Да – верујем да би моје књиге користиле том филму - Вилењаку из Трешњевице.

На крају

Доста сам времена проводио у себи и да не бих залутао у себи на раскрсницама без путоказа, многи писци, а посебно лиричари су ме усклађивали са собом. У њима сам себе препознавао и кад се угледам како често говорим, не испуштам се. Понекад сам у томе препознавао  неку своју позу: или можда у самоодбрани говорио да је то само књишка заврзлама медиокритета у мени.
Било како било и доста млађи Мирослава Тодоровић је умешан у те моје нејасне ego границе  када сам себе затурио у себи или у поезији Мирослава Тодоровића.
…Па да – можда ме неко некад и нађе.


*
Многе песме песника Тодоровића  су за мене још увек у 84. години нека креативна жаришта. То схватам као богатство поетеске енергије „блаженог стања“ песама. Али, кажем самохвалисаво да је у питању неко моје здравље  које постоји и због моје чаролије читања правих песника лишених књишкости. Лишених разних тенденциозности. Просто речено тенденциозностиспеијалног рата.  Широко гледано – тенденциозности рестаурације. Владајућа бирократска, официјелна књижевност. Да – неолакировка, неоагитроп. Неополитичке ангажованости, непосредне утилитарности.
Да-не поетика интернационале пролетаријата но поетика интернационале поетика крупног капитала привида слободе  и различитих креативности. Интренационале бирократских  мистификација перфидних.  Место соцреализма утрпавају капитал реализам. Да, кроз људско трајање то је тако. Али, наравно, увек постоје атипични, постоје прави песници. Тако мора и треба. И нека постоје Мирослави.
На крају, шта би радили  и како би без њих есејистички критичари.
___________
***
Миодраг Мркић: Краћи огледи, стр. 88. Београд, 2013.

*
Мирослав Тодоровић провоцира у есејистима креативност.
-Провоцира  и филозофску, и религиозну и мистичну керативност.
-Провоцира истине о конкретном друштвеном бићу.
-Провоцира умовање о есеју, есејистичкој критици као метатексту.
-Прооцира питања искрености и патриотизма.
-Провоцира и поблеме поетике уоште, жанрова…
-Провоцира питање супсидарија (споредних делова књиге).
Просто речено читалац упада у чаролију читања,у неке вртлоге из којих се спашава опшрнијим тумачењима.
У овом краћем есејистичко-критичарском  раду  покушавам да кажем бар нешто што нисам рекао у ранијимрадовима. Ипак рецимо бар још нешто о стилу у ужем смислу речи и о поступку. Форма је природна. Пре свега није књишки техницизам.  Његова поступања су ствар садржине која  нађе своју форму. Значи „биће“ нађе своју „кућу“.  „Језик је кућа бића“ /Хјадегер).  Наравно цела књига се може написати о стилу у језичком смислу и остилу у ширем смислу.
На крају у високим апстракцијама, апстракцијама поетичког система мишљења, филозофије поетике М. Тодоровића може се рећи да је онлирски субјект  који у најбољим творевинама лирским има аутентична  осећања, машту, мишљење и вољу. Дакле, без  бирократског конјуктурног певања о “злој коби и усуду националног бића“ или „цивилизацијском посрнућу човечанства“, или о „Богу и Ђаволу, о „Љубави, љубави…“,или о индивидуализму а не колективизму (тема која је сада „ин“, „кул“, „хит“, „у  тренду“, тема која је главна арматура нарочито прозе, драме.)
Песник Мирослав Тодоровић као „спознајни субјект“ има широк „предмет осетилне  спознаје“. Ту је живот као најнепосреднија стварност. Ако и даље говоримо речима филозофа  кажемо да је мотив, тема песника Светих мученика и Потоње верзије: „свера духа“ и „сфера живота, душе,институције емоције“. Ту је и „временост“ као и „феномнално“ и „ноуменално“.
Песник Тодоровић лирски утеловљује и „феноменално“ и „ноуменално“ по природи ствари уметничког у илузију реалности без које нема уметничког остварења. Све је то у неком стремљењу ка светом  што и приличи „проклетом“  песнику, који је пре свега  за мене песник „вечног“ реализма.  Нека лична синтеза десетак варијанти реалзма. Реална метафизика из које  не иде у другу раван.
Као што се види, у овом раду  више сам говорио оокружењу, контексту, у коме живи и ствара песник Тодоровић.
Прошли смо кроз подтеме:
Ипак есјистичка критика:„Коров је есејистички говор…“; Чаролију читања;Тих и
скроман песник.
Фрагменти:

Поете „небеског народа“ и Светих мученика
Немилосрдни апсолутни суперлатив; Филмичностбиобиблиографије „проклетог“ песника и ево нас На крају, ипак у неком отвореном закључку, јер  и живот песника Мирослава Тодоровића је неки отворени систем у времену и простору.

Дец. 2015.



ЛеЗ 0005274   

Нема коментара:

Миодраг Мркић

Миодраг Мркић
Данас

Популарни постови